Šarenim balonima na vladu
25. april 2016.Stefan je umoran, iako se sastajemo u 12 sati pred Arhitektonskim fakultetom. Po očima mu se vidi da već danima nije dobro spavao. I pored toga, odgovara na svaki telefonski poziv. Počeo je novi dan protesta - mnogo toga treba organizovati.
„Moramo po materijal“, kaže. I već smo na putu ka Akademiji dramskih umetnosti, gde nas čeka jedan Stefanov kolega. Ne govori se mnogo – svako zna šta mu je činiti. U jednoj prostoriji su šabloni, u drugoj sprejevi i platna. Opet mu je zazvonio mobilni telefon. Neko bi da zna gde je danas okupljanje: „Sastajemo se iza Arhitektonsog fakulteta“, odgovara Stefan.
Nova energija u društvu
Vožnja taksijem traje samo nekoliko minuta. Vozač ne pita ništa; sve je potrpao u automobil i ćutke krenuo. Čini mi se da tačno zna koga vozi. Stižemo na cilj, istovaramo prtljag i čekamo. Za pola sata, dvorište fakulteta je bilo puno. Svako je doneo ponešto: boje, balone, špriceve. To je inovativno oružje „boraca šarene revolucije“, koje su obezbedili njihovi istomišljenici, ili je kupljeno novcem sakupljenim za vreme demonstracija.
Mladi demonstanti su umorni. Razmenjuju utiske od prošle noći – oči počinju da im svetle, diskusija ubrzo postaje nabijena emocijama. Da li su demonstracije postigle cilj? Šta je moglo bolje da se učini? Kako održati dinamiku protesta? „Moramo da napravimo plakat o toleranciji“, predlaže neko. „Plakat sa jakom porukom, koju svi razumeju“, dopunjava ga kolega. „Ljudi se sve manje plaše“, dobacuje treći, „ali pitanje je: kako da iskoristimo tu novu energiju u društvu?“
Odeća i obuća umazani bojama
Prošla su dva sata, svi nešto predlažu, ali debata se završava bez konsenzusa. Krajnje je vreme da se počne sa proizvodnjom balona sa bojom. Zadaci su raspodeljeni. Jedna grupa puni balone peskom, druga u njih dodaje boju. „Sa peskom bolje lete“, kažu. Svi su maksimalno koncentrisani i rade vrlo pedantno.
Cipele i odeća su im prekriveni šarenim mrljama. „Moja majka ne veruje da će skinuti fleke sa odeće“, kaže studentkinja pored mene, i ponosno dodaje: „Rekla sam joj da ću nositi ove stvari i sa flekama. Moramo se žrtvovati za Šarenu revoluciju.“ I nastavlja da puni balone bojom koja treba da unese kolorit u sivu makedonsku svakodnevicu.
Poziv na dalje proteste
Za jelo – nema vremena. Pored 200 bombi sa bojom koje moraju biti gotove do 18 sati, studenti treba da ubace u koverte i stotine pisama sa informacijama o državnom dugu i pozivom na dalje proteste. Sve više mladih stiže kao pojačanje.
Atmosfera među demonstrantima ostaje ozbiljna. Kao što je ozbiljna i situacija u zemlji potresenoj krizom. „Zaboravili smo kada smo poslednji put organizovali žurku ili išli u bioskop“, kaže mlada žena pored mene: „Naš život je ovo ovde.“
Nenasilna borba za promene
Studenti kažu da će ostati na ulici dok ne dođe do promena. Drugi demonstranti ih svako veče dočekuju sa oduševljenjem. Jer, oni su „Šarena revolucija“. Oni nenasilno demonstriraju za promene. Oni se bore protiv lažiranja biračkih spiskova na sledećim izborima i traže ostavku makedonskog šefa države Đorđa Ivanova.
Osamnaest sati: protest počinje kao i obično. Stefan je sa svojim kolegama u prvom redu protestne povorke. „Vidimo se posle demonstracija“, kaže mi. Biće to još jedna duga noć.