Šengenska tvrđava i Đavolovo uže
24. novembar 2018.
Za Džozefa Glidena bi se moglo reći da mu je sudbina dala drugu šansu. Prvu je, ne navršivši tridesetu, potražio u Ilinoisu, u varoši Dekab. Najpre je izgledalo kao da se sreća nasmešila došljaku. Kupio je ranč na kojem je njegova žena koju je poveo sa severa čekala treće dete.
Ali sreća nije potrajala. Žena je umrla na porođaju. Potom su umrla i oba sina. San o blagostanju na kupljenoj zemlji raspršio su se kao mehur od sapunice. Varoš kojoj su Španci mnogo ranije dali ime Buena Vista – lep pogled – postala je mesto njegove patnje.
On počinje iznova. Devet godina nakon dolaska u Ilinois ponovo se ženi, dobija ćerkicu. U svojoj četrdeset i osmoj godini na ranču podiže kamenu kuću. Postaje šerif, potpredsednik mesne banke, direktor lokalne železnice, vlasnik jednog hotela i novina. Za Džozefa Glidena bi se, kao što rekoh, zaista moglo tvrditi da mu je sudbina dala drugu šansu.
Ipak, čovečanstvo će ga upamtiti po patentu koji će promeniti svet. On je pronalazač bodljikave žice.
Srednji Zapad je bio neka vrsta magistrale za stada goveda koja su kauboji sa juga terali prema klanicama na severu. Sve je bilo u najboljem redu dok su se goveda držala rečnih tokova. Ali naseljavanje američkih prostranstava išlo je munjevito, zemljoradnici i železnica nisu želeli goveda u svojoj blizini. S druge strane, govedari nisu hteli da stalno gube grla. Rasla je potreba za ogradama. A čelik se proizvodio u sve moćnijim čeličanama nacije koja se naglo razvijala.
Najpre je 1867. izvesni Viljem Hant patentirao žicu na koju je zakačio – mamuze. A godinu dana kasnije neki Keli je pokušao to isto sa ekserima. Ali goveđa koža poludivljih američkih grla bila je predebela, pa su takve žičane ograde bile nemoćne da nanesu dovoljan bol i zaustave goveđe izgrednike. Onda se na sajmu u Dekabu pojavio Henri Rouz koji je na žicu stavio bodlje.
To je video Džozef Gliden i shvatio da je ideja odlična. Trebalo mu je godinu dana da usavrši svoju verziju i u pravilnim razmacima obavije žicu – zaoštrenom žicom. Patent pod imenom wire-fences je prijavljen u oktobru 1873, a odobren je na današnji dan (24. novembar) 1874. Tri godine se Gliden sudio, da bi naposletku dobio pravo na svoj patent. Vrlo brzo je postao veoma bogat čovek.
Potreba za parcelisanjem prostora preprekama koje su jeftine, a živim bićima nanose bol, rasla je iz dana u dan – ne samo u Americi.
Đavolovo uže
Indijanci, dobrim delom već sabijeni u rezervate, videli su u bodljikavoj žici još jedan izum belog čoveka, koji će nakon „vatrene vode“, „gvozdenog konja“ i „groma“ izumeti još jednu ubilačku spravu i tako ponovo potvrditi proročanstva o samouništenju. Bodljikava žica je za američke starosedeoce od početka bila – Đavolovo uže.
Indijanci su već imali dovoljno nataloženog gorkog iskustva sa civilizacijom belih doseljenika. Još 1830. su Sjedinjene Američke Države donele „Zakon o preseljenju Indijanaca“. Američki starosedeoci koji nisu hteli da se povinuju, kao pleme Čiroki, bili su izloženi „etničkom čišćenju“. Prvi rezervati za njih su već uporedivi sa koncentracionim logorima.
Možda su upravo zato potomci nasilno preseljenih ljudi u izumu Džozefa Glidena odmah prepoznali dijabolički potencijal. Istorija će potvrditi njihovu procenu.
Britanski doprinos istoriji beščašća
Već u Drugom burskom ratu na razmeđu devetnaestog i dvadesetog veka Britanci su, u želji da slome otpor burskih gerilaca, razapeli između bunkera 3.700 milja bodljikave žice. Ni to nije bilo dovoljno. Onda su počeli da pale burske farme i da njihove žene i decu odvode u koncentracione logore. Procenjuje se da je kroz logore prošlo 120.000 burskih civila. Od posledica nehumanog tretmana umrlo ih je 26.000
Burski rat, koji je odneo približno onoliko života kao onaj u Bosni i Hercegovini skoro sto godina kasnije, značio je i potpuno usvajanje bodljikave žice kao neizostavne vojne opreme. Pomalo teši činjenica da imperija koja je prva u ratu potrošila ogromnu količinu bodljikave žice i primenila taktiku „spaljene zemlje“ te prva upotrebila koncentracioni logor kao ratno oruđe protiv civila nije uspela do kraja ostvariti svoje megalomanske ciljeve. Znamo da se britanska želja za planetarnom vlašću, nakon puzajućeg sloma imperije, već drugom polovinom prošlog veka završila američkom dominacijom.
Samo koju godinu posle Burskog rata, u Rusko-japanskom ratu, rovovi utvrđeni bodljikavom žicom postali su prava noćna mora svake konjice. No, vojne tradicije ponekad čine generale slepim za strateške novotarije. Tada još niko nije slutio da će nekoliko hiljada godina stara veština konjičkih juriša vrlo brzo postati vojno besmislena. Takve scene će potomstvo gledati samo na filmu.
Već Prvi svetski rat ne bi bio zamisliv bez razapinjanja „Đavolovog užeta“ ispred rovova. Vojni priručnici su jasno davali do znanja inženjerskim jedinicama gde se imaju postaviti žice: Nadohvat mitraljeza, dovoljno široko i dovoljno blizu rovovima da ih pešadija može nadzirati i noću.
Većina vojnika u tom ratu umrla je pod automatskom paljbom na preprekama od bodljikave žice. Tek je pojava tenka ponovo vratila stratešku mobilnost ratovanju.
Nacistički logori
Bodljikava žica je vrlo brzo pronašla namenu po kojoj je do danas prepoznajemo. Zatvori, logori za interniranje i napokon koncentracioni logori nacista bili su opasani bodljikavom žicom. U jednom od ovih logora bio je zatvoren i moj otac. Možda zato pišem ovaj tekst.
Rođendan bodljikave žice je datum koji nas opominje da je čovečanstvo spremno da na ljude primeni sva mučenja izvorno namenjena životinjama. Morali bismo reflektorima iz Buhenvalda, sledeći misao Horhea Sempruna, osvetliti sve bodljikave žice, od Kolime do Abu Graiba.
Ne zaboravimo Jevreje, jasenovačke Srbe, Rome, antifašiste koji nas gledaju kroz žicu. Ne zaboravimo bursku decu. Ne zaboravimo ni decu naših tadašnjih neprijatelja (ma kojem „mi“ pripadala naša lična lojalnost), koja su platila ceh odraslih. I ona nas gledaju kroz neku žicu koju su u naše ime razapeli osvetnici misleći da su pravednici. A „mi“ smo uvek pravednici, zar ne?
Ne zaboravimo šengensku tvrđavu
Ne zaboravimo šta su nam uradile naše vođe devedesetih, huškajući nas protiv komšiluka. Poneko je kao „višak“ završio u logoru ili na stratištu, zar ne?
Ne zaboravimo Šengensku tvrđavu koja se brani bodljikavom žicom od onih koji su, kao jednom Mavari u Šapaniji, kao starosedeoci američkog kontinenta, kao pobunjeni afrički narodi pod kolonijalnim žezlom, kao „niže rase“ u nacističkim državama, kao disidenti u staljinizmu, takođe naprosto „višak“.
Bodljikava žica je postala arhetipska mustra kroz koju se, ogoljena, vidi dehumanizovana srž čovečanstva: Voljom nadmenih i svirepih gospodara zasužnjeno ljudsko biće nepovratno je odvojeno od sveta ogradom od čeličnog trnja. Za razliku od srednjovekovnih podrumskih rupa, ovo zlo je transparentno. U digitalno premreženom svetu možemo da vidimo sve što se unutar ograde zbiva. Naše oko ne može da se pravi da nije ništa videlo. Ko je jednom uhvatio pogled žrtve, a u njemu duboku nemoć, patnju i tihu optužbu, to neće moći da zaboravi.
Šta je strašnije? Naš ravnodušni pogled kroz bodljikavu žicu u ograđeni prostor gde se u žrtvama polako gasi nada? Ili pogled zatočenika u nedostižna prostranstva izvan žice, u tačku u kojoj smo se sred svoje zone komfora negde na planeti sakrili i mi, tobož slobodni i bezbedni?
Nisu samo ljudi koji su opasani bodljikavom žicom stigli u svoj lični pakao. Ne pelivani na njoj samo duša njenog tvorca Džozefa Glidena. I svi oni koji se prave da ne vide šta se tamo iza žice zbiva – igraju na Đavolovom užetu.