Šizofrena banka

Evropska centralna banka preuzima kontrolu nad oko 120 najvažnijih banaka u evrozoni. Ona nije za to osnovana i taj zadatak se nikada nalazio u osnovnim postulatima rada Evropske centralne banke. Otkako je jasno da će zaštitnica monetarne unije iz Frankfurta postati i kontrolorka banaka, dakle od pre dve godine, ekonomisti neumorno upozoravaju da bi se ona tako mogla da se nađe u sukobu interesa – i to najkasnije onda kada njen nadzorni mandat eventualno počne da utiče na njene monetarne odluke, i tako možda olabavi glavni cilj: stabilnost cena.

Moglo bi se pomisliti da se radi o tipično nemačkom, prilično suvoparnom i akademskom sporu. Neko bi mogao da se zapita: pa gde je u evrozoni stabilnost cena u opasnosti? Iako mnogi Nemci gunđaju čim se spomene Evropska centralna banka, ona evro, otkako je postao zvanično sredstvo plažanja, drži stabilnijim nego što je to ikada pošlo za rukom Nemačkoj centralnoj banci (Bundesbank) sa nekadašnjom nemačkom markom. Evropska centralna banka trenutno ne uspeva da ostvari samoproklamovani cilj, a to je da stopa inflacije iznosi oko dva odsto (ili malo manje). U nekim zemljama na jugu Evrope uočljiva je čak i tendencija ka deflaciji. Uzgred, to se čak može i pozdraviti, jer to pokazuje da su te zemlje ponovno na putu sticanja tržišne konkurentnosti.

Akademski spor?

Što je onda s tom svađom, odale ona kreće i zbog čega se zahteva da se institucionalno razdvaja monetarna politiku i nadzor banaka? Odgovor je jednostavan: zato što taj spor nije samo akademski, ne vodi ga samo nekolicina „otkačenih“, principijelnih ljudi, već zato što je to konflikt između nadzora i monetarne politike, i zato što sve ono što Evropska centralna banka uradi „na marginama“ svog mandata, može da ima veoma konkretne posledice.

Evropska centralna banka je zainteresovana da poslovne banke prošire obim kreditiranja privrednika – zato što bi moglo da podstakne razvoj. S druge strane, Evropska centralna banka je, kao kontrolorka, itekako zainteresirana da banke povećaju udeo sopstvenog kapitala, odnosno da poprave odnos između sopstvenog kapitala i rizika. To mogu da urade smanjenjem sopstvenih rizika. A kako se rizike smanjuje? Restriktivnim dodeljivanjem kredita. To je klasična konfliktna situacija.

Osim toga, itekako je zamislivo da Evropska centralna banka u okviru svoje politike kvantitativnog „labavljenja“ banaka, među njima možda i onih koje su u finansijskim problemima, pokupuje vrednosne papire i tako spreči da tržište „počisti“ one banke koje ionako ne mogu da prežive, pri čemu bi Evropska centralna banka, kao institucija za kontrolu, morala da bude za to zainteresovana – u interesu „zdravih“ institutcija. Osim toga, jasno je da svaka monetarna politika, dakle podizanje ili smanjenje kamata za refinansiranje, ima direktne posledice po poslovanje finansijskih institucija koje kontroliše centralna banka.

Sjajno rešenje!

O novčanoj politici, odavno je poznato, odlučuje Centralno bankarskog veće Evropske centralne banke u Frankfurtu. A tako mudri, kakvi su inače i naši političari, članovi veća na današnjoj sednici neće se baviti stvarima vezanim uz kontrolu banaka. Ne, ta tema će biti aktuelna na jednom od sledećih sastanaka. I onda će se isti ti članovi Centralnog veća „igrati“ kontrole banaka. Sjajno rešenje!

„Šizofrena banka“ – moglo bi se tako reći. Evropska centralna banka naglašava da su kontrola banaka i monetarna politika dva strogo (kadrovski i stručno) odvojena sektora i da se „dodiruju“ samo na vrhu. E pa baš to je problem. Na to bi moglo da se uzvrati: vrlo dobro nam je poznato da riba smrdi od glave.