Šta je civilna hrabrost i čemu to služi?

U škakljivim situacijama, traži se trezveno i brzo reagovanje građana. Ali da to neko ne bi pogrešno shvatio, treba reći da je pre nekoliko godina u Kelnu nagradu za civilnu hrabrost dobila jedna žena koja je, videvši kako pijani siledžija na ulici tuče ženu – pozvala policiju.

Dakle, ništa od mešanja u škakljivu situaciju, jer deljenje pravde je posao koji je u Nemačkoj rezervisan za pravosuđe, a ako se o deljenju pravde odlučuje po ličnom nahođenju, to može da vodi u anarhiju u kojoj je svako i tužitelj, i branilac, i sudija.

Posle zlodela u Minhenu, mnogi su se odmah založili za pooštravanje mera bezbednosti, odnosno masovno povećanje broja redara i policajaca. No, važna je i prevencija. Kristijan Pfajfer, direktor kriminološkog istraživačkog instituta Donje Saksonije, kaže:

„Nasilje među mladima se najprimetnije smanjilo tamo gde su sprovedene preventivne mere u obrazovanju ili na socijalnom planu. Tamo gde nije ništa učinjeno, nasilje je poraslo“.

Šta je najbolja prevencija?

U akciju se mora uključiti čitavo društvo, jer: „prevencija znači da sprečimo da u našoj kulturi, koja je podeljena na dobitnike i gubitnike, građani ostanu na stazi gubitnika, kao što je slučaj sa ovom dvojicom nezaposlenih momaka u Minhenu“.

Šta je onda pravi put? Kako treba da izgleda reakcija građana koji je svedok nasilja? Policijski stručnjaci imaju sledeći recept. Najpre – pozvati policiju, po mogućnosti tako glasno da napadač to čuje, što može da ga odvrati od napada. Ako od poziva nema koristi, najbolje je obratiti se još nekome – ako je u blizini još ljudi – i oni treba takođe da budu glasni u odvraćanju napadača. Prema trezvenoj proceni, i ukoliko je žrtva u ozbiljnoj opasnosti, građanin može da se umeša u situaciju ali – e, to „ali“ je važno i tipično nemački zapetljano: policija savetuje građaninu da se umeša samo ako time sebe ne dovodi u opasnost. Ostaje pitanje: ko to može tačno da predvidi? A s druge strane, „onaj ko uoči teško krivično delo i o tome ne obavesti nadležne, može i sam biti krivično gonjen“.

autor: Saša Bojić

odg. urednik: N. Jakovljević