Šta sa parama?
26. avgust 2017.
„Snažan privredni rast i istorijski povoljno stanje na tržištu rada donele su nemačkoj državi u prvom polugođu 2017. rekordni suficit. Savezna država, pokrajine, opštine i društveni fondovi su, kada se podvuče crta, prihodovali 18,3 milijardi evra više nego što su potrošili“, piše Špigel onlajn nakon saopštenja Saveznog zavoda za statistiku. I to iako je iz državne kase na račun energetskih kompanija otišlo 7,1 milijardi evra nakon što je Ustavni sud odlučio da je država nezakonski naplaćivala porez nuklearno gorivo.
Od ujedinjenja Nemačke ovakav plus nije zabeležen. Doduše, u drugom polugođu 2000. je suficit bio čak 28,8 milijardi evra, ali taj je plus gotovo ceo poticao od tendera za korišćenje frekvencija mobilne telefonije. Nemačka inače od fiskalne 2014. godine beleži samo suficit u budžetu.
„Koliko god da raduju izveštaji o rekordu, građani ne bi trebalo da se uljuljkaju. Finansijsko stanje je dobro. Pitanje glasi: kako politika to koristi? Do sada slabo“, piše list Štutgarter nahrihten. To je nastavak debate na temu šta raditi sa tolikim parama. Postoje tri struje: levi deo političkog spektra i mnogi ekonomisti kažu da država treba da investira u školstvo, infrastrukturu, da bude socijalnija. Ekonomski liberali kažu da treba smanjiti poreze kad već ima toliko novca. A ministar finansija Volfgang Šojble zastupa treći stav: da ništa dramatično ne treba menjati već plaćati stare dugove.
Konzervativni Velt (Berlin) piše da, uprkos rekordnom plusu, „SPD, Zeleni i Levica hoće više poreze tvrdeći da se ne može istovremeno smanjivati poresko opterećenje, investirati i plaćati dugovi. Nova realnost je, međutim, da ima dovoljno novca za sve. Birači ne treba da padaju na druge mudrolije.“
Levo-liberalni Frankfurter rundšau je skeptičan: „Plodovi rasta su različito raspodeljeni. Doduše, zaposlenost raste, ali je istovremeno udeo atipičnih poslova – onih sa skraćenim radnim vremenom ili iznajmljivanja radnika – nepromenjeno visok, oko petine. Sve manje zaposlenih zaštićeno je kolektivnim ugovorima. Brojni nemaju mnogo od ekonomskog zamaha. Stopa siromaštva ne pada, ni minimalna cena rada nije zaštita. Oko 40 odsto domaćinstava sa nižim prihodima proteklih decenija nije osetilo nikakav boljitak. Na najbogatijih deset odsto domaćinstava otpada gotovo trećina ukupnih zarada. Njima pripadaju dve trećine imovine. Nejednakost ne raste, ali se i ne smanjuje, uprkos zamahu. Sve bi to Savezna vlada mogla da promeni, kad bi htela…“
Na tom tragu je i Darmšteter eho: „Relativno državno blagostanje se deli relativno neujednačeno, ali još ima dovoljno para da se ove neravnine izglade. Za budžetsku bonacu su političari spremni da zažmure na poneku udarnu rupu na drumu, na digitalizaciju koja se sprovodi amaterski, na javnu upravu koja je ponegde desetkovana. Na duge staze takva politika proždire samu supstancu. Nakon saveznih izbora moraju se temeljno propitati prioriteti pre nego što ipak izbije sledeća kriza pa više ne bude vremena za mirno promišljanje.“
„Takav plus u kasi budi požudu, posebno kada se bliže izbori“, piše Landescajtung iz Lineburga. „Možemo već zamisliti kako će nove brojke do 24. septembra raspaliti partijsku debatu, kako će rasti želje i obećanja. Na suprotnoj strani biće namrgođeni ministar finansija da upozori na buduće rizike i izigrava ledenog štedišu. Ali to Volfgang Šojble zapravo nije, kao što nije ni cela crno-crvena koalicija. Ipak su oni za pet milijardi – ili 25 odsto – povećali volumen državnih subvencija privatnom sektoru tokom tekućeg mandata. I to uprkos ranijim namerama da se polako napušta politika subvencija. Tim davanjima se država ionako kreće onde gde nema šta da traži – u sektoru privatne privrede.“
priredio Nemanja Rujević