Šta usporava evrointegracije Balkana?

„Politika proširenja napreduje, Evropska unija ispunjava obećano, a težnja zemalja Zapadnog Balkana da postanu deo Unije je jasna“. To je stav Evropske komisije. U Briselu naglašavaju da su evrointegracije dug i težak proces u kome je važno se temelji postave „kako valja“. U procesu koji se sastoji od čitavog niza koraka, i koji se i dalje razvija, u sedištu pažnje su vladavina prava, jačanje demokratskih institucija, fundamentalna prava i, od ove godine, ekonomija. Generalni direktor Direktorijata za proširenje Kristijan Danijelson, navodi uspehe Hrvatske, Crne Gore i Srbije i „generalni napredak“ Makedonije, Albanije, Bosne i Hercegovine i Kosova kao „jasan signal“ obnovljene snage proširenja, podsećajući na njenu važnost za EU.

„Politika proširenja je važna zbog mira i stabilnosti. Važna je zbog širenja tržišta, pri čemu zemlje Zapadnog Balkna zajedno čine važno tržište. Važna je zbog bolje sigurnosti i zajedničke borbe protiv međunarodnog kriminala i korupcije. U pitanju je težak put koji zahteva vreme, koje će pak zavisiti od spremnosti na ostvarivanje reformi i napretka u zemljama Zapadnog Balkana“, izjavio je Danijelson na konferenciji o proširenju EU na Balkan u Briselu.

Berlin: Proširenje kao put ka izgradnji države

Za razliku od zvaničnika evropske institucije, predstavnik nemačkog Ministarstva spoljnih poslova zadužen za proširenje Kristof Reclaf, u prvi plan konferencije o proširenju na Zapadni Balkan stavlja tzv. „zamor od proširenja“. On navodi podatke koji govore da politika proširenja ima podršku jedva 20 procenata nemačkih građana, dok je, u proseku,u celoj Uniji, podržava 30 do 35 odsto stanovništva.

Iako ocenjuje da se proširenje do sada pokazalo kao jedna od najuspešnijih evropskih spoljnih politika, koja je značajno transformisala evropski kontinent, Reclaf upozorava i na loša iskustva iz prethodnih proširenja. Za Berlin proširenje je proces koji mora da se razvija u odnosu na nove okolnosti i da bude više od tehničkog procesa.“ U pitanju je put ka izgradnji države i shvatanju evropskih vrednosti“, kaže Retzlaff i dodaje: „Uslovi će biti striktni, ali pravedni. Pažljivo ćemo posmatrati da li je zemalja kandidat spremna za proširenje i da li je Evropska unija spremna da primi nove članice, što je takođe važan faktor“.

Ko „ne može“ da napreduje na Balkanu i zašto?

Istovremeno, evropski analitičari upozoravaju na zabrinjavajuće trendove u evrointegracionim procesima. Put do članstva po pravilu postaje sve zahtevniji i duži. „Novo proširenje ne može se očekivati pre 2020, a u slučaju Makedonije, BiH i Kosova, to je i duže“, smatra Florijan Biber iz Centra za studije Jugoistočne Evrope. On navodi da je loša praksa i to što se na Zapadnom Balkanu pojavljuju dve grupe zemalja, „oni koji mogu“ (Srbija, Crna Gora i Albanija) i „oni koji ne mogu“ (BiH, Makedonija i Kosovo), i da „oni koji ne mogu“ da napreduju na putu evrointegracija, najčešće to ne mogu zbog stvari koje su van njihove kontrole.

„Makedonija ne napreduje zbog veta Grčke. Sve češća je praksa da zemlje članice na taj način koriste svoje članstvo. Kosovo ima problema sa pet država EU koje ga ne priznaju, što je zapravo deo problema Unije. I na kraju, u slučaju Bosne i Hercegovina, koja ima unutrašnjih problema, ironija je činjenica da EU insistira na primeni presude 'Sejdić-Finci' i izmeni Ustava BiH koji su pisali američki i međunarodni zvaničnici. Oni su ubacili diskriminacionu klauzulu čija se promena sada sa pravom zahteva, ali od građana BiH“.

Biber poziva da se u Evropskoj uniji promene stereotipi vezani za Zapadni Balkan, njegovu ratnu prošlost i često pogrešno izveštavanje evropskih medija o pretnji od velikih migracija iz regiona, naglašavajući da upravo skepticizam vodi do preteranog uslovljavanja u evrointegracijama. To može biti prepreka i reformama na Zapadnom Balkanu i proširenju Evropske unije.

Autorka: Marina Maksimović, Brisel
Odgovorni urednik: Ivan Đerković