U kandžama džihadista

Kao da se pet devojaka srami zbog onoga što im je učinjeno. Sede pognutih glava, skrivaju lica pod tradicionalnim maramama. Dolaze iz Korša, sela koje se nalazi na planini Sindžar. Sve su sestre. Najmlađoj Čejlan je deset godina, a najstarija Zehra ima 20 godina. Tri sedmice bile su u rukama pripadnika terorista Islamske države. „Džihadisti su početkom avgusta upali u naše selo“, priča Zehra. „Seljanima su dali da biraju. Imate dva dana da pređete na islam, rekli su, u protivnom vas čeka smrt. Ali ljudi nisu hteli da pređu na islam. Onda su nas oterali u zgradu škole. Odvojili su muškarce od žena. U grupama. U poslednjoj je bio moj otac. Više ga nismo videle.“

Progon preko Sindžara

Proteklih sedmica je više od 400.000 Jezida, kurdske etnoreligijske grupe, proterano iz sela i gradova na severu Iraka. Stotine ih je ubijeno i – kako se sada čini – oko 5.000 žena i devojaka prisilno je odvedeno u grad Mosul. U međuvremenu taj broj takođe spominju i humanitarne organizacije i zapadne diplomate. Teroristički odredi su doslovno organizovali poteru za Jezidima. Ubijali su muškarce i otimali žene poput Zehru i njene četiri sestre. Ko je uspeo da pobegne, probio se kroz planinsku pustinju na Sindžaru, sve do Lališa u autonomnom kurdskom području.

Lališ je središte jezidske vere. To je osamljena dolina u podnožju kurdskih planina. Mnogi su prognanici proteklih sedmica tamo pronašli utočište, a verovatno i malo utehe. Logoruju u senkama starih stabala, u strmim ulicama oko hrama, u ulazima kuća. Svugde naokolo su šatori, ognjišta i ljudi obeleženi progonom. „Kuda ćemo kada dođe zima?“, pita jedna žena, a muž odgovora: „Trebalo bi da odemo u Nemačku. U naša sela ionako više ne možemo jer je tamo Islamska država.“

Naš narod je pretrpeo 73 pogroma, tvrdi Baba Šaih, verski vođa Jezida: „Ali ovo je najgori od svih.“ Starac izgleda umorno i pokušava da nekako uklopi ovu katastrofu u jezidsku priču o patnjama. Ova verska zajednica, čiji koreni sežu još u prethrišćanska vremena, više puta je u prošlosti na sebe privlačila mržnju radikalnih muslimana. Jezidima se spočitava da su štovatelji Sotone. Tvrdi se da je njihov arhanđel Tausi Melek, kojeg poštuju kao najveće od Boga stvoreno biće, u stvarnosti Iblis – đavo. Previše zamršena i bogata mitovima je jezidska teologija i time protivreči pojednostavljenom islamskom verovanju u Boga.

Sajam žena

„U prvoj noći smo spavale možda dva sata“, priseća se Zehra. „U četiri sata ujutro su došli kako bi nas odveli u Mosul. Jedan od njih je rekao mojoj mlađoj sestri da skine maramu. Moja majka se naljutila i pitala: Zašto to tražiš od moje kćeri? Još jednom je ponovio da skine maramu i zapretio da će je inače ubiti. Moja majka je počela da plače. Tada ju je pretukao i odveo.“

Prvih dana koje je provela u zarobljeništvu Zehra je brojala koliko je ljudi oteto i koliko ih je na putu prema Mosulu nestalo bez traga. I nabrojala 65 starijih žena, 165 neudatih devojaka i 400 muškaraca. „Nismo znale šta se dogodilo s muškarcima. Jednom smo noću čule pucnjavu iz vatrenog oružja. Pitala sam jednog od pripadnika Islamske države šta je to. Rekao je: Ništa, to je bilo nepoznato vozilo na koje smo pucali. Ali kasnije su nam rekli da su pogubili muškarce.“

Sledećeg jutra su žene u grupama pokupljene i odvezene prema Mosulu, u središte proglašenog Kalifata. Taj grad, drugi po veličini u Iraku, džihadisti su osvojili već u junu. Više različitih očevidaca tvrdi da u centru grada postoji neka vrsta sajma žena, velika zgrada u kojoj muškarci mogu da se posluže.

Žrtve se boje stigme

„Tamo postoji kancelarija u kojoj možete pogledati fotografije žena i raspitati se o cenama“, izveštava Suzan Aref, poznata aktivistkinja za ljudska prava u Iraku. „Hrišćanke su skuplje od jezidkinja. Znamo to od žena koje su neko vreme bile u rukama islamista i koje su se vratile. U većini slučajeva žene budu silovane odmah nakon otmice. Prvo ih džihadisti među sobom podele. Kada im dosade, prodaju ih u Mosulu i dovedu novu grupu.“

Od 5.000 otetih žena navodno su se samo 43 vratile. Još nije poznato kako i kojim putevima. Priča se da su kod njihovog oslobođenja posredovali sunitski plemenski šeici u Mosulu i Faludži. Uz naplatu. Verovatno je to jedina nada za otete. Moguće je da je na taj način otkupljeno i ovih pet sestara. One ništa ne žele da kažu. Sada se boje se da će ih tradicionalna jezidska zajednica odbaciti i stigmatizovati kao obeščašćene žene.

Zato sede ovde pognute glave. I pitaju se, kako kaže Zehra, šta će biti sa njima.