Žene u ukrajinskoj vojsci žale se na diskriminaciju

„Komandir čete je, nažalost, kategorički protiv žena“, kaže Lesja Handža, koja bi htela prekomandu u jedinicu za vazdušno izviđanje u jednoj drugoj brigadi. U vojsku je stupila odmah nakon početka ruske agresije na Ukrajinu i služila je najpre u pešadiji, na područjima Kijeva i Harkova.

„Stupila sam u vojsku kako bih branila Ukrajinu, kako bih direktno učestvovala u borbenim dejstvima“, naglašava Handža. Stalno su joj nuđeni zadaci u pozadini, ali je ipak uspela da dođe u jedinicu za vazdušno izviđanje u jednoj brigadi u regionu Donjecka.

-pročitajte još: Nemačka hoće više žena u Bundesveru

Julija Mikitenko (28) je u trenutku ruskog napada 24. fabruara 2022. već imala oficirski čin. Ona je u vojsku stupila 2016. i htela je da služi u izviđačkoj jedinici, ali je odbijena zbog svog pola. Nakon službe u jednom vojnom štabu, Mikitenko je prošla dodatnu obuku i stekla čin potporučnice.

„Kad sam postala komandantkinja jedne izviđačke jedinice, 80 odsto ljudi koji su tamo služili prešli su u neku drugu jedinicu samo zato što sam žena“, seća se Mikitenko.

„Formalno su ženama dostupne sve funkcije“

Od 2014. žene služe na frontu, kaže Hana Hrizenko iz građanske inicijative „Nevidljivi bataljon“, koja se zalaže za ravnopravnost polova u ukrajinskoj vojsci. Jedan tim te nevladine organizacije istražuje položaj žena u vojsci, ukazuje na probleme i traži rešenja.

„Većina funkcija koje su imale veze s borbenim dejstvima bila je zatvorena za žene. Uprkos tome, one su obavljale odgovarajuće funkcije, bez ikakve registracije, pa prema tome i bez plate i drugih socijalnih prinadležnosti. Ili su bile formalno prijavljene kao kuvarice ili krojačice“, kaže Hrizenko. U slučaju ranjavanja, bilo je teško objasniti zašto su one uopšte bile na području borbenih dejstava. Zbog pritiska javnosti, ženama je 2018. konačno dozvoljeno da preuzmu funkcije i za borbeno delovanje.

Nakon što je Julija Mikitenko 2017. preuzela komandu nad jednom izviđačkom jedinicom, najpre je pokušala da pridobije poverenje svojih potčinjenih. „U svim akcijama sam uvek bila s njima i tako sam malo po malo stekla ugled. Neki koji su kategorično bili protiv mene, kasnije su se vratili u jedinicu. Pokazalo se da uopšte nije tako strašno služiti u jedinici kojom komanduje jedna žena“, kaže ona.

„Želja žena da služe u vojsci doživljava se kao hir sve dok ne počne da nedostaje osoblja“, kaže Lesja Handža. Ona kaže da u svakom slučaju odnos prema ženama u vojsci nije isti kao prema muškarcima. Kad je recimo njen komandant birao ljude za jednu akciju u regionu Kijeva, nju i još dve žene jednostavno je ignorisao. Argument da se žene tako štite ona označava kao „meku diskriminaciju“. „Formalno su sve funkcije u borbenim dejstvima otvorene za žene, ali se u stvarnosti za njih tek treba izboriti“, kaže Hana Hrizenko.

Seksualno napastovanje u službi

Julija Mikitenko seća se neprikladnih viceva i dobacivanja kolega na početku njene karijere. „U takvim situacijama morala dam da reagujem grubo i oštro, drukčije jednostavno nije išlo. Moj muž, koji je takođe bio u vojsci, pomogao mi je savetima, podržao me emocionalno, a i fizički me zaštitio. Ali, kad je on poginuo, više oficira izreklo je potpuno neprimerene primedbe“, kaže ona. To je jedan od razloga zašto je promenila mesto na kojem služi.

Lesja Handža smatra da je njene godine štite od napastovanja. „Mlade žene se brane na svoj način, najčešće nađu nekog zaštitnika. Jedna mlada žena mi je pričala o napastovanju koje je doživela. Već prvoga dana joj je komandant izrekao sugestivne ponude, koje je odbila. Time je stvar bila okončana. Ali, znam da je u jednoj drugoj jedinici stvar bila mnogo ozbiljnija i jedna mlada žena je morala da pređe u drugu jedinicu“, kaže ona.

Više organizacija za ljudska prava pomaže ženama koje su doživele seksualno napastovanje. „Više sugovornika nam je anonimno pričalo o takvim slučajevima, ali mi još uvek ne znamo kako izgleda stvarno stanje što se tiče broja takvih slučajeva“, kaže Hana Hrizenko iz nevladine organizacije „Nevidljivi bataljon“.

Žene na vojnim školama i među višim oficirima

Ta aktivistkinja ukazuje na još jedan problem koji se tiče dostupnosti vojnog obrazovanja za žene. „Postoje prepreke za prijem žena. Pritom su one više neformalne, nego formalne“, kaže Hrizenko.

Od 2019. mlade žene mogu da pohađaju vojne škole i Julija Mikitenko preuzela je rukovođenje prvom ženskom jedinicom u jednoj četi za obuku. „Više od polovine osoblja zaposlenog na školi kategorično je odbacivalo ideju o jedinici sastavljenoj samo od žena“, seća se ona i dodaje: „Ja na to gledam pozitivno, jer su brojne mlade žene koje su kao prve primljene, bile veoma motivisane. One su pokazivale bolje rezultate nego muškarci, naročito na nastavi. Ali i na treningu fizičkog pokazivale su veoma dobre rezultate.“

U svom aktuelnom izveštaju, istraživači organizacije „Nevidljivi bataljon“ navode još jedan pozitivan rezultat: sve više žena stiče više oficirske činove. Dok je 2014. u ukrajinskoj vojsci bilo nešto više od 1.600 oficirki, danas ih je više od 5.000. Osim toga 2021. je po prvi put jedna žena, komandantkinja sanitetskih jedinica Tetjana Ostaščenko, dobila generalski čin.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.