Život kao u bunkeru

Za sada na gradilištu još vlada haos, ali do kraja godine bi ovde trebalo da nikne novi dom Silvije Zborovske (32). Idućeg proleća bi konačno trebalo da se useli. Zasitila se nebodera Varšave i hoće u predgrađe, u to novo naselje „Luka“ koje će imati 32 stana.

Luka je jedan od brojnih stambenih projekata u Poljskoj. Na prvi pogled, kuće izgledaju kao i u drugim naseljima, ali ovde je ipak nešto drugačije: svaka nekretnina ima svoga sveca zaštitnika.

„Stalo nam je do toga da spojimo ljude koji se međusobno dobro razumeju, koji imaju neku zajedničku osnovu. To je vera u Boga“, kaže za DW Kamil Kvjatovski, koji se predstavlja kao pokretač projekta. Kaže nam da se o njegovom graditeljskom poduhvatu izveštava pogrešno, ponekad i posprdeno („Ima li na ulazu ispovedaonica?“) ili da dobija poruke pune mržnje.

Zato i sam postaje sarkastičan kad ga pitamo šta neko mora da ispuni da bi kupio nekretninu u novom naselju: „Kao prvo treba nam potvrda biskupa, a sve na kraju mora da potvrdi papa.“ A onda ozbiljno dodaje da svako može da kupi kuću i da se ne proverava kakav je ko vernik.

Dve trećine kuća su već prodate po ceni od hiljadu evra po kvadratu. To je daleko jeftinije od druge novogradnje u Varšavi koja zna da dostigne četiri do pet hiljada evra po kvadratu.

U naselju će biti i mala kapela. U zidove svake kuće biće ugrađene krunice, krstovi ili neki lični predmeti kupaca. „Ljudi koji ovamo dolaze to dobro prihvataju. Donose krunice svojih baka, mali krst ili nešto drugo što za njih ima duhovno značenje“, priča Kvjatovski. Planirano je dečije igralište i vrtić.

Život bez dece

Potpuno drukčije je zamišljeno naselje koje bi uskoro trebalo da nastane u poljskoj Šleziji. Tu bi trebalo da se dosele samci ili parovi bez dece i da stanuju bez dečije graje.

Kulturološkinja Aleksandra Kunce, koja radi na Univerzitetu u Katovicama, sumnjičava je prema takvom razvoju gradnje stambenog prostora. Stanovanje sa susedima koji slično misle ili su slične starosne dobi za nju je „karikatura“ stanovanja.

„To funkcioniše kao bunker: u njemu se, istina, osećamo sigurno, ali istovremeno gledamo gde je neprijatelj“, kaže Kunce. Ona smatra da to stvara strahove i podseća da „ljudi na kraju krajeva moraju jednom izaći u svet, tamo gde svi drugi vrebaju“.

Najpoznatije tematsko naselje naselje je „Marina Mokotov“ blizu centra Varšave. Taj čitav deo grada izgleda kao utvrđenje sa ogradom i čuvarima na ulazu. I to iako Varšava po statistici kriminala nije posebno ugrožena.

Kunce tumači sklonost ograđivanju razvojem u Poljskoj nakon pada komunizma i rastom blagostanja. „Imamo posla s diletantskim kapitalizmom, koji je odjednom tu. Trebaće vremena za povratak starim pravilima građanskog života.“ Kunce smatra da se stanovnici ograđenih naselja neće osećati sigurno, nego ograničeno.

Želje investitora

Tako misli i arhitektkinja Katarina Rokicka-Miler. Ona već dvadeset godina radi projektuje stambena naselja i sledi želje investitora, često protiv sopstvenog uverenja.

„Svih ovih godina sam ohrabrivala investitore da vode računa o dobrim odnosima s lokalnom zajednicom i da se zalažu da u njihovoj okolini nastane nešto novo. Ja sam za držanje prostora otvorenim da se ljudi mogu susretati. Ali, na posletku, uvek bih projektovala ograđena naselja“, kaže Rokicka-Miler.

Ona sama živi u starogradnji – zajedno sa ljudima iz različitih slojeva. To da joj daje osećaj slobode. „Oni koji žive u zatvorenim naseljima, žive u kavezu. Ja se nikad tamo ne bih uselila“, kaže ona dodajući da poljskom društvu, koje je ionako polarizovano, ne treba dodatna ograničenja.

Silvija Zborovska, buduća stanovnica hrišćanskog naselja Luka, odbija prigovor da ona i drugi stanari žele da se izoluju. Ali, sumnjičava je prema naselju bez dece. „Odlukom da ovde živimo mi biramo svoju sigurnu luku, ali pri tom ne želimo socijalno razdvajanje“, naglašava Zborovska.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.