Žrtve diktatura ne smeju se zaboraviti
Suočavanje s novijom istorijom, pre svega sa zločinima bivših režima, odvija se u nekadašnjim socijalističkim državama na različite načine. Nakon pada Berlinskog zida 1989. i pada komunističkih režima, omogućen je delimičan pristup arhivama tajnih službi, a negde je on bio vrlo težak. Uništeno je na tone dokumenata kako bi se uništili tragovi zločina.
I dok su hrabri aktivisti civilnog društva u nekadašnjem DDR-u uspeli da tokom dana preokreta uspostave kontrolu nad arhivom tajne službe Štazi, u drugim državama tzv. Istočnog bloka tajne službe imale su vremena da ciljano unište dokaze o svojim kriminalnim aktivnostima i tako izbegnu odgovornost.
Zakasnela pravda
Slučaj rumunskog disidenta Georga Ursua na slikovit način dočarava odnos prema zločinima komunističkih diktatura. Tek ovih dana, više od 30 godina nakon što je Ursu ubijen u zatvoru, podignuta je optužnica protiv Tudora Postelnicua, bivšeg šefa državne sigurnosti, službe Sekuritate.
Danas 84-godišnjem Postelnicuu i još trojici bivših funkcionera se prebacuje „zločin protiv čovečnosti“. Optužen je i 92-godišnji George Homostean, bivši ministar unutrašnjih poslova. On je zajedno sa Postelnicuom navodno odgovoran što je 1985. godine Ursu uhapšen i potom je prikrio okolnosti njegove smrti.
Ursu je vodio dnevnik u kojem je kritikovao režim predsednika Čaušeskua i neko ga je „otkucao“ policiji. Nekoliko sedmica nakon hapšenja podlegao je povredama zadobijenim tokom sistematskog mučenja. Zbog mučenja Ursua optužena su dvojica oficira službe Sekuritate.
Još 2003. su zbog ovog istog slučaja dvojica čuvara osuđena na po 20 godina zatvora. Nakon toga je Andrei Ursu, sin ubijenog pesnika i inženjera, dugo godina tražio da se na odgovornost pozovu i njihovi pretpostavljeni. Međutim, stalno se dešavalo da sudski službenici zaključe kako je ovaj slučaj okončan prvom presudom čuvarima. To što je suđenje ponovo pokrenuto treba zahvaliti samo upornosti samog Andreia Ursua.
Prazna obećanja?
„Osuda komunizma je danas, više nego ikada pre, moralna, intelektualna, politička i društvena obaveza. Ukoliko se to ne desi onda smo zauvek ostali upisani kao saradnici totalitarnog zla – pa čak i onda ako samo ćutimo o tome.“ Ova i druge slične rečenice nalaze se u Završnom izveštaju Komisije za analizu komunističke diktature u Rumuniji.
Slične izjave mogu se čuti i u drugim bivšim komunističkim državama. Ipak, takve izjave nisu baš uvek u saglasnosti s realnošću. Hiljade kriminalnih dela komunističkih režima ostaće verovatno nekažnjeno, jer je većina još uvek živih počinilaca u poodmaklim godinama i uživa u visokim penzijama. Sveobuhvatan proces protiv njih, odnosno njihovih zločina, neće biti moguć iz čisto bioloških razloga – zbog njihove starosti.
Simboličan značaj
Dvadeset trećeg avgusta 1939. sklopljen je sporazum o nenapadanju između nacističke Njemačke i Sovjetskog Saveza – takozvani Pakt Hitler-Staljin. Time su dve strane garantovale da će ostati neutralne u slučaju rata u Evropi i međusobno su podelile kontinent. Godine 1941. Hitler je prekršio taj sporazum i napao Sovjetski Savez. Ipak, čak i nakon kraja Drugog svetskog rata milioni ljudi centralne i istočne Evrope su patili u jednom totalitarnom, komunističkom režimu. Pakt Hitlera i Staljina se posmatra kao početak jednog od najtamnijih poglavlja novije evropske istorije.
Iz tog razloga je Evropski parlament 23. avgust i proglasio Danom sećanja na žrtve staljinizma i nacionalsocijalizma. Zato je na današnji dan, više nego ikada ranije, potrebna simbolična osuda totalitarnih režima i podsećanje na njihove žrtve.