Azilanti u komšiluku

Gradonačelnik Lajpciga Tomas Fabian se već dva meseca nalazi na turneji po raznim četvrtima svog grada. Njegov cilj je da pridobije što veći broj građana za svoj najnoviji koncept prema kojem bi potražioci azila ubuduće bili smešteni u celom gradu a ne u samo za njih predviđenim domovima (na slici jedan od domova). Recimo ulica Ribek, u južnom delu grada trebalo bi da bude dom za 115 tražitelja azila. Gradonačelnik je do sada već često nailazio na otpor građana na „naseljavanje“ ovakvog tipa, a slično bi moglo da se dogodi i danas. Mnogi strahuju od novih stanara budući da se s pojmom azilanata često povezuje i kriminal. Jedan od vlasnika stanova u spomenutoj ulici navodi da je već nekoliko stanara najavilo da će se iseliti ukoliko stranci zaista dođu.

Predrasude prema migrantima i izbeglicama

Gradonačelnik Tomas Fabian trebalo bi da pronađe smeštaj za ukupno oko 670 tražilaca azila. Za svoju ideju da se izbeglice smeste po celom gradu do sada je dobio i mnogo podrške. Mnogi su mu se obratili kako s pitanjima poput: „Kako mogu ja lično pomoći i doprineti boljoj integraciji došljaka?“ Ali, kako kaže, često je nažalost tako da građani kažu da je reč o vrlo dobroj ideji, ali čim shvate da bi se pridošlice mogle useliti i u njihovu zgradu, odmah menjaju mišljenje. „Poslednjih sedmica me često pogodilo kad sam video do kolike mere neki gaje predrasude prema migrantima i izbeglicama“, kaže on.

Kraj „neljudskim“ domovima za azilante

U diskusiju koja već mesecima trese Lajpcig do sada nisu bili uključeni upravo oni o kojima je zapravo reč – sami potencijalni azilant. Jedan od njih, Sahardid Jama-Ahmed iz Somalije, već deset godina živi u jednom domu za tražioce azila na periferiji grada u kojem je do sada živelo oko 200 uglavnom muških osoba. No nedavno su gradske vlasti njihov „dom“ proglasile neprikladnim za dostojanstven život čoveka i uskoro bi trebalo da bude zatvoren. Jama-Ahmed međutim pretpostavlja da iza cele nove akcije ne stoje humanitarni već ekonomski, odnosno, finansijski motivi. Jedno veliki preduzeće naime pokušava da se dokopa zemljišta na kojem se do sada nalazila zgrada doma za imigrante.

Sahardid Jama-Ahmed govori tečno nemački i kako kaže, više ne želi da se uzrujava oko događaja i izjava pojedinih stanovnika Lajpciga. Diskriminacija je deo njegove svakodnevice, budući da mnogi u ovom gradu nikada nisu imali nikakav kontakt sa strancima. „Kada je reč o nečem nepoznatom, tada je normalno da su ljudi u početku oprezni. Ali, moje je iskustvo da, kada me upoznaju, ubrzo menjaju mišljenje“, kaže on.

Manjak integracijskih inicijativa

Ovaj 40-godišnjak bi rado želeo da živi u svom stanu. Njegova malena soba u kojoj sada živi, puna je muva i žohara. Po njegovom mišljenju, mnogi stanovnici domova za azilante vrlo će verovatno imati problema oko snalaženja u „normalnom“ životu. „U domovima ne može da se nauči samostalan život. Dva puta nedeljno odnose naše prljavo rublje na pranje, otpad se ne sortira već samo ostavlja pred vratima soba i neko dođe i odnese ga a dobijamo čak i mesečni džeparac“, kaže Jama-Ahmed i dodaje da je po njegovom mišljenju to ujedno i najveći problem integracije pridošlica u društvo. Budući da toliko dugo dok čekaju na sudsko rešenje o dobijanju azila, stranci nemaju konkretan status u Nemačkoj pa samim tim ne ulaze ni u integracione programe.

On sam je po zanimanju ortopedski mehaničar, ali bez radne dozvole. Svaka tri meseca mora iznova da produžuje privremenu dozvolu boravka. „To ne razumem. Neko ko radi i plaća porez za društvo je daleko korisniji od onoga ko ne radi ali prima džeparac“, kaže on i dodaje da je njegov život pun dosade zbog koje je kao i mnogi drugi stanovnici ovog doma počeo da konzumira i alkohol.

Autori: Adrian Kriš / Željka Telišman
Odg. urednik: Nemanja Rujević