Deset razloga za ostanak Britanije u EU

Britanska vrlina – common sense

Stanovnici Velike Britanije sebe vide kao autentične predstavnike zdravorazumskog načina razmišljanja. U kontrastu sa vrućom glavom i afektivnim reakcijama koje se pripisuju „južnjacima“ poput Francuza i Italijana, Britanci se ne zanose previše strastima i revolucijama, nego cene common sense. Odluke se, dakle, donose glavom, a ne srcem ili iz stomaka. A ne bi bilo previše razumno demonstrativno napustiti EU samo zato što ste ljuti na Brisel.

Samo bez eksperimenata

Može se to zvati tradicionalizmom ili strahom od promena, tek posebno u politici i kada se radi o radnim mestima u Britaniji važi pravilo: „Don't rock the boat!“ Samo ne talasaj! Bez preke potrebe se ništa ne menja i treba se pretvarati da je sve u redu čak i kada nije. Tako je moguće da u Britaniji kraljevska loza i dalje ima veliki značaj, da u parlamentu sedi plemstvo, da opstaje nefunkcionalni sistem zdravstvene zaštite, londonski metro se ne renovira, a aerodrom Hitrou ne proširuje. Hej, sve bi moglo da bude i gore, zato bolje ne diraj ništa.

Strah od Škogzita

Aleks Salmond važi za mudrog političara. Kada dakle otac Škotske nacionalne partije preti napuštanjem Kraljevstva, onda treba načuljiti uši. Doduše, nije da je ovom političaru baš sve pošlo za rukom, prvi referendum o nezavisnosti na kraju je prilično ubedljivo izgubio. Ali sada kaže da će, u slučaju istupanja zemlje iz EU, Škoti najdalje za dve godine ponovo glasati kako bi se otcepili i vratili u EU. Slično bi moglo da se desi u Severnoj Irskoj i Velsu. Zato će britanski glasač na referendumu razmisliti dvaput.

It's the economy, stupid!

Kampanja za ostanak u EU ne propušta da pomene dramatične ekonomske posledice Bregzita. Ministar finansija Džordž Ozborn računa da će svaki Britanac navodno biti siromašniji za 4.000 funti godišnje. Pominje i dugogodišnju recesiju. I onda ide nokaut-argument koji cilja baš na britanski novčanik, a ne na dušu: cene nekretnina će navodno pasti za 18 odsto! Drama! Jer osećaj blagostanja u Britaniji se pre svega zasniva na stalnom skoku cene nekretnina. „My home is my castle“ i moj zalog za stare dane – pretnja je egzistencijalne prirode.

Finansijska ljuljanja

Nekoliko šefova velikih banaka iz Sitija su se diskretno, ali javno zapitali da li će ostati u Londonu u slučaju Bregzita. Jer nije rđavo finansijskoj branši ni u Parizu ili Frankfurtu. Vrednost funte ekspresno je pala kada je u jednom ispitivanju javnog mnjenja tabor protivnika EU dostigao veću podršku. Mediji prenose da se ulagači već osiguravaju za slučaj istupanja iz Unije. Većina bankara i brokera je protiv Bregzita. Jer taman su nekako preturili krizu preko glave i lepo je krenulo i njima i Londonu. Samo da se sada ne talasa (vidi gore).

Strah od užasa

Spoljnopolitički argumenti zauzimaju manje prostora, ali premijer Dejvid Kameron ipak na sto baca i ovaj adut tvrdeći da bi istupanje iz Unije naškodilo bezbednosti zemlje. Nakon što je Barak Obama u Londonu jasno rekao da SAD, u slučaju Bregzita, neće razvijati posebne privredne i odbrambene odnose sa Britanijom, u igri je i opasnost od toga da Ostrvo ostane Ostrvo i u prenesenom smislu, usamljeno protiv užasa sveta. Tajne službe u Londonu upozoravaju da bez saradnje sa „prijateljima“ život u doba terorizma postaje opasniji. Izolacija je u politici gadna stvar, kao kada sam noću gledaš horor-film. U jednom trenutku se zapitaš da li si zaključao vrata.

Boris is out!

Boris Džonson je godinama bio omiljeni političar Britanaca. Kultivisani ekscentrik, umetnički razbarušene kose i sa džakom latinskih citata za svakodnevnu upotrebu – neodoljivi Boris. Kada je Džonson stao na čelo kampanje za istupanje iz EU, u tabor zagovornika ostanka uneta je pometnja: ko će u nekom TV-duelu moći da parira harizmatičnom bivšem gradonačelniku Londona? Ali Boris se sam eliminisao iz ozbiljne priče tako što je neukusno komentarisao kenijsko poreklo Baraka Obame i tvrdio da je EU okupator poput Hitlera.

Bože, čuvaj nam poljske majstore!

Od kada je nekadašnji premijer Toni Bler nakon prijema Poljske u EU otvorio vrata za poljske radnike, stigle su stotine hiljada gastarbajtera. Rade u hotelima, restoranima i staračkim domovima, ali su posebno omiljene jevtine i pouzdane usluge poljskih majstora. A kako Britanci stalno kupuju, renoviraju i prodaju kuće i stanove, modernizuju kuhinje i zimske bašte, od podruma prave dnevne sobe – poljski zidari i stolari stalno imaju posla. Sama mogućnost da Poljaci moraju da napuste zemlju donosi pitanje: a šta onda?

Sami iza paravana

Ankete su dim. Posebno u Britaniji, gde su na poslednjim izborima ubedljivo dobili Torijevci iako su Laburisti u anketama imali prednost. Navodno. Dakle, ili Britanci u anketama lažu, ili na scenu stupa drugi fenomen: samoća iza paravana na biračkom mestu. Tamo je građanin sam sa sobom, ima olovku i listić, vidi „da“ i „ne“ što znači „ostanak“ i „odlazak“ i nešto treba da zaokruži. Mnoge bi mogle da savladaju sumnje: da nije ipak čitava priča oko Bregzita samo glupavi hajp?

Kladionica zna

Bukmejkeri znaju jer moraju da znaju inače će kladionica izgubiti novac, a oni posao. Bukmejker sebi ne može da priušti omašku kao nekakav institut za istraživanje javnog mnjenja. Navodno i profesionalci u međuvremenu više veruju kvotama u kladioničarskoj listi nego anketama. A većina bukmejkera kaže da je verovatnoća za ostanak Velike Britanije u EU oko 80 odsto. Tako često pogađaju ko će pobediti u fudbalu, koji konj je najbrži, kako će se zvati mali princ i ko će biti papa. Treba verovati bukmejkerima.