Gde god da odeš – nije tvoje

Hamit Kurteši (27), Zrenjanincima poznatiji kao Apu, je naizgled običan mladić, u slobodno vreme aktivista, voli da svira gitaru i vozi rolere. Po struci je zavarivač, ali je, kao i većina njegovih vršnjaka, nezaposlen i živi sa roditeljima. Međutim, ono što Hamita izdvaja od pripadnika njegove generacije je potresno životno iskustvo tražioca azila. On i njegovi roditelji su tri godine pokušavali da dobiju azil u Belgiji. Za to vreme smenjivali su se periodi sreće i očaja, da bi krajem 2013. porodica Kurteši bila prinuđena da napusti Belgiju uz zabranu izlaska iz Srbije.

DISKRIMINACIJA: Hamitova šestočlana porodica se u Zrenjanin doselila iz kosovskog Lipljana još osamdesetih. On je u porodici jedini rođeni Zrenjaninac, koji se zbog svog porekla celog života suočavao sa diskriminacijom. Zbog čestih tuča u koje je upadao i vršnjaka koji su ga vređali, Hamit nije dovršio osnovnu, a vrlo brzo je odustao i od srednje škole, zbog čega se danas veoma kaje. „To je jedna od velikih grešaka nas, Roma“, kaže on, „jer onda tako neškolovani pokušavamo da sredimo živote, a ne ide to tako lako. To je kao kada imaš temperaturu i ne znaš šta je uzrokuje, ali ipak piješ lek protiv temperature. A ti u stvari imaš rak koji te izjeda, ali to ne znaš.“

Pre nego što se odlučila za azil, Hamitova porodica je pokušala da se vrati na Kosovo, gde su nekada imali svoje imanje sa kućom, koja je izgorela još 1999. godine. UNHCR im je u međuvremenu sagradio novu kuću i u njoj su živeli 2006. Neko vreme su proveli van Lipljana i kada su se vratili, ponovo su zatekli spaljenu kuću. Tada su shvatili da nisu dobrodošli na Kosovu i vratili se u Zrenjanin, gde ih je dočekao sudski proces zbog privremenog smeštaja u kojem su živeli.

„Kada napustiš svoje mesto i sve što imaš, posebno ako je to protiv tvoje volje, dođeš u drugi grad i treba da kreneš iznova – za to sve treba vremena“, kaže Hamit. „Sada svi kažu, rat je bio pre 15 godina, ali 'ajde, ti se oporavi za taj period. Tamo gde si živeo ranije nešto si i izgradio, a zašao si i u određene godine. Onda svi pokušavaju nešto, ali često ne mogu ništa, pa beže odavde. Zato smo se odlučili da odemo na azil.“ Dodaje i da finansijska situacija nije bila presudna, jer u Srbiji danas „niko nema para“, već ga je vodila želja za normalnim životom u kojem se neće plašiti reakcija drugih kada vide njegov tamniji ten ili čuju jezik kojim priča – a govori srpski, romski, albanski, flamanski, engleski, nemački i uči italijanski.

ODLAZAK: Prva stanica na putu nade bio je Ahen u Nemačkoj, gde je Hamita i njegove roditelje dočekala rodbina, nakon čega su se uputili u Brisel da predaju zahteve za azil. Na razgovoru su slagali da nemaju dokumenta i da su u Belgiju došli direktno iz Srbije. „To je bila opravdana laž, po mom mišljenju“, objašnjava Hamit. „Da smo imali pasoše, ranije bi nas vratili zato što u Srbiji zvanično više nema nasilja, tako da ne bismo ostali tri godine u Belgiji. Viđali smo ljude koji su dolazili sa pasošima da traže azil i koje su odmah vraćali.“

Pošto tada još nije govorio flamanski, dodeljen mu je prevodilac koji je prenosio njegovu priču nadležnima. Kasnije je saznao da se u zapisniku koji je vođen njegova priča nije poklopila sa pričama drugih članova njegove porodice i da je, iako su se oni svi isto izjašnjavali, njegov otac bio zabeležen kao Albanac, njegova majka kao Romkinja, a on kao Srbin. „Kasno shvatiš da možeš da prođeš samo ako si dobar sa tim prevodiocem. Ali, kada dođeš, ti to ne znaš, tada si kao da si pao sa Marsa. Oni te vode okolo, snimaju ti pluća, uzimaju ti otiske, redom kontrolišu da li si zdrav, pa onda usledi kratak intervju i na kraju ti daju karticu sa adresom na koju treba da se javiš i pošalju te napolje“, opisuje Hamit.

Tako je porodica Kurteši dospela u kamp za tražioce azila i tamo se zadržala četiri meseca. Kamp je smešten u staroj kasarni, gde su prostorije pregrađene na male sobe za više ljudi, u kojima montažni zidovi ne dosežu do plafona i uglavnom nema prozora. Hamit je sa roditeljima bio smešten u sobici za porodice, od osam kvadrata. Takva soba je u kampu gotovo bila luksuzna. Porodica je bila okružena stotinama ljudi iz raznih krajeva sveta, a tuče, ranjavanja i krađa su bile svakodnevnica. Hamit ubrzano uči jezik i počinje da radi kao prevodilac za nove tražioce azila. Tada se uverio da među njima ima onih koji nisu tu jer su ih životne okolnosti na to naterale, već samo da bi iskoristili socijalni sistem Belgije. „Onda sam počeo da razumem zašto Belgijanci, Nemci i svi drugi domaćini u stvari mrze došljake – zato što oni dođu, ne rade ništa, uzimaju socijalnu pomoć, a svima koji rade oduzima se od plate da bi se ovima dalo“, kaže on.

Zdravstveno stanje njegovog oca se pogoršava i Hamit stiče uslov da se sa roditeljima preseli u „socijalnu kuću“ u gradiću Vorselar, dok se procedura odlučivanja o azilu ne završi. Tamo su ostali sve do kraja 2013. godine, kada su bili prinuđeni da odu. „Ta je kuća dvospratna, sa tri sobe na gornjem spratu, dnevnom sobom, kuhinjom, kupatilom i ogromnim prelepim dvorištem... bilo je fenomenalno. Tu sam prvi put u životu imao svoju sobu“, kaže on. Pošto je želeo da što pre počne da radi i zarađuje svoj novac, Hamit je predao zahtev za radnu dozvolu i dobio je, sa rokom trajanja od godinu dana. Ubrzo se i zaposlio u fabrici montažnih betonskih ploča, gde je bio plaćen jednako koliko i ostali radnici, s tim što mu se od plate odbijao procenat kojim je plaćao porez za azilante. „Hteo sam da im pokažem da sam malo drugačiji i da ne želim da živim od socijalne pomoći“, kaže on i dodaje da mu je to bio najlepši period – jedino je zdravstveno stanje njegovog oca kvarilo idiličnu sliku.

ZATVOR: Idila nije potrajala – zahtev za azil je odbijen, kao i sve žalbe na žalbe koje je tim povodom pisao. Radna dozvola mu je bila uveliko istekla, stigao je nalog za deportaciju i policija hapsi Hamitove roditelje u njegovom odsustvu. Nakon toga, Hamit svojevoljno odlazi do policijske stanice i prijavljuje se da želi da ga zatvore zajedno sa njegovom porodicom, iako je znao će morati da napusti zemlju. „Nakon toga su došli socijalni asistenti i straža iz zatvorenog kampa da nas prebacuju tamo, zajedno sa policijom, sa lisicama na rukama, kao da si neki zarobljenik“, priseća se on. „Prve dve nedelje u kampu nisam pričao ni sa kim, nisam jeo, ni pio. Smršao sam sa 80 kila na pedesetak. U mom dosijeu je pisalo 'veoma agresivan', iako ja nisam govorio uopšte.“ Odlazak iz zemlje je usledio kasnije od očekivanog, uz novčanu kaznu za svaki dan koji je Hamit proveo u šengenskom prostoru duže od tri meseca. On i njegova porodica su živeli tri cele godine u Belgiji.

Hamitova priča je privukla pažnju belgijskih medija još kada mu je odbijen zahtev za azil. Maja 2012. godine list Gazet Van Antverpen objavio je da Hamit i njegova porodica moraju da napuste zemlju. „Komšijama i poznanicima nije jasno zbog čega moraju da odu“, navodi se u tekstu. Sui Somers, novinarka visokotiražnog nedeljnika HUMO, koji izlazi na flamanskom, takođe je pisala o ovom, kako ga naziva, „suprotnom od ostalih tražiolaca azila“. Želela je da njeni čitaoci shvate da postoje mladi azilanti koji su spremni da zarađuju svoj novac i doprinesu belgijskom društvu. „Nikada nisam upoznala nekog tražioca azila koji je toliko pun energije, toliko odlučan da uspe u Belgiji, toliko voljan da radi. Smatram da je njegovo konačno slanje nazad veliki gubitak za naše društvo“, kaže Somers za DW. Podaci UNHCR-a pokazuju da samo 6 odsto zahteva koje državljani Srbije podnose za azil bude prihvaćeno.

Ona takođe podseća i da je krajem prošle godine Evropski sud za ljudska prava osudio Belgiju zbog nastavljanja prakse vraćanja ljudi u ratom zahvaćene zemlje, poput Avganistana. „Slučaj dvojice Avganistanaca, koji su tražili azil, proveli nekoliko godina ovde, naučili jezik, imali posao, ali uprkos svemu tome na kraju vraćeni nazad, prouzrokovao je metež u državi i sramotu za našu saveznu sekretarku za migracije, liberalku Megi de Blok“, završava Somers.

VENČANJE: Ali, tu nije kraj. „Svoju sadašnju devojku sam upoznao kada sam posećivao rođake u Nemačkoj“, nastavlja Hamit. „Ja sam prelazio granice, iako kao belgijski tražilac azila nisam imao pravo da putujem, smeo sam samo u Belgiji da budem. Ja sam se šetao, dok me policija u Nemačkoj nije uhvatila, pa sada imam kaznu i za to.“ On kaže i da nije želeo da se venča sa bilo kojom devojkom kako bi rešio pitanje svog ostanka, ali da je u svojoj sadašnjoj verenici pronašao ono što je želeo. Venčanje je bilo zakazano i sve što je trebalo da se završi je njegova dokumentacija u Srbiji. „Ja sam joj rekao i da će me vratiti sigurno, na šta je ona samo prokomentarisala 'neka, tebe neka vrate, ali ti ćeš da mi se vratiš'.“

Hamit je planirao da dobrovoljno dođe u Srbiju i izvadi potrebna dokumenta, ali te planove je pokvarilo hapšenje njegovih roditelja. Kada je dva meseca nakon prinudnog vraćanja u Zrenjanin pokušao da se sa svim potrebnim dokumentima vrati u Nemačku, pustili su ga kroz srpsku, ali ne i kroz holandsku granicu, gde mu je avion sleteo. Tamo je saznao da ima zabranu ulaska u zemlje Evropske unije dok ne isplati novčanu kaznu. Nakon toga je proveo tri dana u holandskom zatvoru za imigrante i ponovo bio vraćen kući.

Od kako se vratio, Hamit je zaokupljen bolešću svog oca, koji je, uz komplikacije sa administracijom, primljen u bolnicu pre mesec dana. On planira da angažuje advokata i pokrene zahtev za ograničenje kazne koju je dobio, čim se njegovom ocu popravi zdravstveno stanje. Dogovor sa njegovom verenicom i dalje važi – ona ga čeka, tako da o azilu više i ne pomišlja. „Dok ne središ prošlost, ne možeš da ideš u budućnost. Moja prošlost me sada prati u vidu zabrane da ne mogu da se vratim svojoj voljenoj osobi“, završava on. Uprkos svemu, ovaj momak i dalje ne gubi nadu i ostavlja utisak da je spreman da se bori dokle god je to potrebno.

Autor: Nevena Cukućan, Zrenjanin
Redakcija: Jakov Leon