Četrnaest učenika i troje nastavnika gimnazije Marjory Stoneman Douglas u Parklandu izgubili su živote na Dan zaljubljenih u masakru koji je počinio teško naoružani učenik. Bila je to 18. pucnjava u američkim školama od početka godine. Od zloglasnog masakra u Kolumbajnu 1999. sa 15 mrtvih, više od 150.000 učenika u 170 škola je, prema jednoj analizi Vašington posta doživelo pucnjavu. To drugim rečima znači da potezanje vatrenog oružja u školama predstavlja svakodnevicu.
Do sada su reakcije na ovo ludilo imale uvek isti obrazac: očaj, tuga, molitve i na kraju – potiskivanje. A svet izvan Sjedinjenih Država u neverici bi vrteo glavom: Ako više od 10.000 ljudi svake godine strada u SAD od vatrenog oružja, zašto se ne ograniči prodaja barem poluautomatskog oružja?
U jednom komentaru za DW nakon masakra u teksaškom Saterlend Springsu početkom novembra je stajalo: „Krvoproliće mora biti predstavljeno kao ono što jeste: to je hronični neuspeh zakonodavca da zaštiti svoje birače i građane.“
Ali sada bi se nešto moglo promeniti budući da nova generacija učenika više nije spremna na ulogu potencijalne žrtve. Najbolji dokaz za to je ljutiti govor 19-godišnjakinje Eme Gonzalez, koja je preživela poslednji amok. „Sram vas bilo“, povikala je ona predsedniku Donladu Trampu, optuživši ga za tesne veze sa američkim lobijem industrije oružja NRA. Nakon toga je rekla: „Mi smo ti koji će jednoga dana doneti nove zakone.“
Njen govor proširio se na društvenim mrežama u roku od nekoliko sati. Fejsbuk stranica „Never Again“ dostigla je 80.000 pratilaca u kratkom vremenu. U nekoliko škola su organizovane demonstracije. Za 24. mart studenti su pozvali na marš u Vašingtonu protiv prava na naoružavanje i slobodnu kupovinu oružja.
- pročitajte još: Amerikanci i njihovo oružje
Mnogo ih je. Ljuti su. I odlučili su da okončaju to ludilo sa oružjem u SAD. Zabludu i ludilo, koje pogrešno sugeriše da se javna bezbednost povećava kada više ljudi može da se do zuba naoruža. Ovi učenici dobro znaju kako da svoje stavove brzo plasiraju na internetu. Imaju čak i ime: „generacija Kolumbajn“.
Kad Ema Gonzalez kaže da su oni deca za koje će jednoga dana u udžbenicima stajati da su bili posljednja generacija mladih izloženih masakrima, to je sigurno preuranjeno. Ali oni bi mogli biti prva generacija koja je pružila širok društveni otpor diktatu i logici oružja. I zbog toga svi treba da im budu zahvalni. Jer nije pet do dvanaest – dvanaest je odavno prošlo.