Grčka i Nemačka: zajedničko suočavanje s prošlošću
27. maj 2020.
Florijan: Pravi je izazov razgovarati sa Grcima o okupaciji
Topli prolećni dan u Solunu. Moja koleginica Aleksija i ja šetamo uz more. Sada to ponovno smemo. Promenada uz plažu nedeljama je bila zatvorena zbog korone. Sada, skoro mesec dana kasnije, gradske vlasti ponovo su to dozvolile. Deluje nam gotovo kao da je zabranjeno biti tu.
Proteklih nekoliko nedelja Solun se pretvorio u gradski kostur. Život koji inače pulsira u uskim ulicama je zastao. Taverne, barovi i kafići su zatvoreni. Antički, vizantinski i osmanski spomenici bacaju senke na prazne trgove. Solun je grad stalnih preobražaja. Tokom vekova i milenijuma on je uvek iznova sam sebe na novi način pronalazio.
-pročitajte još: Grci i Srbi - mit o „bratskom narodu"
Jedno zaboravljeno poglavlje solunske istorije ponovno se polako vraća u vidokrug ljudi: jevrejska istorija. Oko hiljadu jevrejskih Grka danas živi u Solunu. Prilično veliki broj njih nastoji da sakrije svoj jevrejski identitet od javnosti. Pre nego što je nemački Vehrmaht okupirao zemlju, doneo glad i patnju stanovništvu, a Jevreje deportovao u koncentracione logore, Solun je bio poznat kao „Jerusalim Balkana“.
Jevrejska istorija Soluna stara je više od 2.000 godina. Krajem 15. veka tu su se naselili i sefardski Jevreji koje su iz Španije proterali katolička kraljica Izabela i kralj Ferdinand. Sefardi su znatno uticali na život u Solunu, oni su od njega napravili „Majku Izraela (Madre de Israel). Polovina stanovnika bila je jevrejske veroispovesti, bilo ih je u svim slojevima društva.
Nakon što su nacisti pobili 97 odsto od oko 50.000 Jevreja koliko ih je do četrdesetih godina prošlog tu živelo, oni su za mnoge pali u zaborav. „U školi nismo učili skoro ništa o jevrejskom stanovništvu grada“, objašnjava mi Aleksija. Pitao sam mnoge ljude u Solunu šta znaju o jevrejskoj istoriji grada. Kako se ispostavilo, ne znaju mnogo.
Raditi kao nemački novinar u tom gradu je posebna vrsta profesije. Ispod svakog kamena kojeg podignem pronalazim nove veze sa svojom sopstvenom prošlošću, veze sa užasnim zločinima koje je tu počinila generacija mojih dedova i baka. Moj deda je bio stacioniran u Grčkoj tokom okupacije. Često razgovaram sa ljudima koji gledali kako im Vermaht masakrira porodicu i prijatelje. Za to većina njih nikada nije dobila nijedan fening odštete. Da li je moj deda učestvovao u tim zločinima?
Pravi je izazov razgovarati sa Grcima o okupaciji i Holokaustu. Mi Nemci smo navikli da između sebe diskutujemo o prošlosti. Ali drugačije je o tome razgovarati s ljudima čija je istorija u Nemačkoj gotovo nepoznata. U Grčkoj je bilo stotine hiljada žrtava tokom nemačke okupacije. Nakon toga su usledili još i građanski rat i diktatura. O tome mi u Nemačkoj ne znamo ništa. U suočavanju sa Drugim svetskim ratom više volimo da ostanemo „među nama“. Žrtve držimo daleko od nas.
U razgovoru s Aleksijom mi postaje ponovno jasno da istorija Drugog svetskog rata još dugo neće biti savladana. Dok razgovaramo, naši doživljaji istorije se susreću, a crne rupe u znanju se popunjavaju. „Ja sam se kasno suočila sa jevrejskom prošlošću“, kaže Aleksija. Isto važi i za mene, i za nemačku okupaciju Grčke, mislim u sebi.
Aleksija: U mom gradu je Jevrejima suviše dugo vladala tišina.
Florijan opisuje kako se osećao kad je prvi put čuo za Anu Frank. I ja to pamtim. On je imao osam, a ja oko dvanaest godina. Prisećamo da u tim godinama jedva da smo mogli da shvatimo svu okrutnost i nepravdu Holokausta.
Sada, mnogo godina kasnije, pitam se zašto u školi nikada ništa nisam učila o Ester i Sabetaj Kamhi, dve učenice od 13 i 9 godina koje su ubijene u Aušvicu. Pre Drugog svetskog rata, oko 7.500 jevrejske dece pohađalo je škole u mom gradu. Samo su retki preživeli Holokaust. Njihova imena nikad nisu spomenuta, iako su njihova svedočanstva ostala u kutijama u školskim podrumima. U mom gradu je o tome suviše dugo vladala tišina.
-pročitajte još: Gradonačelnik Soluna koji je rušio tabue
Zato me raduje što su dvojica mladih istoričara počeli da postavljaju pitanja. Oni su otvorili te kutije i objavili imena više od 1.450 jevrejske dece. Hristos Hacijonu i Ageliki Gavriloglu su, u saradnji s Jevrejskim muzejom, Institutom za Jevrejske studije Univerziteta Aristotel i Arhivom jevrejske zajednice razvili projekat „Mapiranje sećanja“. Programer Hristos Panurgijas kreirao je i interaktivnu mapu na kojoj se može videti gde su ta deca živela. „Motivisalo nas je između ostalog i to što su samo retki ljudi u Solunu upoznati s tim istorijskim poglavljem“, objašnjava Hristos Hacijonu.
Šokirana sam Florijanovom izjavom da se u Nemačkoj gotovo ništa ne uči o nemačkoj okupaciji Grčke. Ja od detinjstva znam za zločine koje je Hitlerov Vermaht počinio u mojoj zemlji. Florijan se isto pita kako je jedan grad mogao toliko dugo da samo tako ignoriše svoju jevrejsku prošlost. Selektivno sećanje je opasno, posebno u teškim vremenima koja su pred nama.
Rane koje rat ostavlja u društvu teško zaceljuju. One se često prenose s jedne generacije na drugu. Moja baka je izgubila brata tokom građanskog rata. I mi sve do danas, 70 godina kasnije, još uvek žalimo za Nikosom. Onaj ko pati, taj može lakše i da mrzi. Naša generacija, međutim, mora da prestane s tim da upire prst u druge. Moramo da pokažemo da smo naučili lekcije iz istorije.
Mi smo danas usko povezani: uz pomoć interneta, kroz evropski program razmene studenata Erasmus, kroz Evropu. Mnogi moji prijatelji žive u inostranstvu, između ostalog i u Nemačkoj. Koncept onog stranoga, okupatora, međutim, još uvijek prati sjećanja.
„Nisam kriv zato što sam Nemac, ali snosim odgovornost zbog toga što znam o zločinima nacista“, kaže Florijan. Vreme je da našu istoriji zajednički ponovo promislimo. Mir nije jednostavno političko objašnjenje. On se može očuvati samo ako se zajednički prisećamo, ako se zauzme pozicija onog drugog i tako shvati da smo svi u istom čamcu.
Florijan Šmic je rođen 1980. u Rurskoj oblasti; studirao je u Berlinu i Madridu komparativnu književnost, španski jezik i amerikanistiku, s fokusom na Latinsku Ameriku. Od 2017. je dopisnik Dojče velea iz Grčke.
Aleksija Kalaicis rođena je 1987. i radi kao novinarka u Solunu. Piše reportaže za strane medije o ljudima sa Balkana.