Gromoglasna tišina u Briselu
Da li je reč o kukavičluku ili mudroj taktici? Uoči referenduma u Velikoj Britaniji politički vrh Evropske unije ćuti. Izbegavaju se putovanja u „nejedinstveno“ Kraljevstvo. Poslednji koji se usudio da ode u London bio je britanski komesar EU Džonatan Hil prije 14 dana.
Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker sam sebi je zabranio da govori. Izjavio je da želi da bude „što je moguće ćutljiviji“. Isto važi i za ostatak briselskog tima. Doduše, predsednik Saveta EU Donald Tusk ovih dana još jednom je upozorio na opasnost od tzv. Brexita – ali to je bila samo izjava na marginama jednog stručnog savetovanja u Briselu.
Ne daj bože podrške iz Europe
Evropska unija, a pogotovo Evropska komisija, krajnje su neomiljeni u „nezadovoljnom“ Kraljevstvu. Zato su stručnjaci za odnose s javnošću u Junkerovom timu odlučili da je najbolje biti – što je manje moguće vidljiv. Sramota je to što se vrh Evropske unije ne usuđuje ni da se bori za sopstvenu, dobru stvar. Koliko se daleko otišlo sa političkom kulturom kada se već i javni istupi vrednuju kao provokacija? Čak i britanski zagovarači ostanka Velike Britanije u EU ne žele – ne daj bože – podršku iz Evrope.
Britanski premijer Dejvid kameron radije će da se bori sam u televizijskim nastupima koji ga očekuju. On je usamljeni super-heroj koji kroti zlo evropsko čudovište i koji je dogovorio najbolji mogući status za Britance koje, kako kaže, Brisel ugnjetava. Naravno, uz tu besmislicu, ne bi bio poželjan nastup „loših momaka“ iz Brisela: Junkera, Tuska i predsednika Evropskog parlamenta Šulca.
U međuvremenu, rasprava na „tom čudnom ostrvu“ vodi se sa isto tako iracionalnim argumentima – pa bi jasan stav Evropske unije verovatno bio kontraproduktivan. Činjenice bi samo smetale. Uprkos tome je, posmatrajući sa strane, pomalo je čudno što se Evropska unija drži po strani, iako se ipak na tom referendumu radi upravo o njoj. Ako se Britanci odluče za izlazak iz Unije, reći će se da se EU suviše malo angažovala – ili možda ipak suviše mnogo. Predsednik Evropske komisije Junker odustao je od pokušaja da shvati tu logiku. On je stavio do znanja da mu je kritika na račun navodnog uplitanja ili suviše malog angažmana postala – „nevažna“. Tu se naslućuje očaj.
Treba li da ih bude sramota?
Kada se nakon velikog „Brexit-praska“ 23. juna bude slegla prašina, u Briselu će morati da sami sebi postave pitanje: da li je zaista pametno bilo ćutati. Nije li poštenije reći svoje mišljenje, pa i ako te ne pitaju? Na kraju krajeva, ipak se radi o sudbonosnom pitanju za Evropsku uniju – a ne samo o nekakvoj unutrašnjoj stvari jedne zemlje.
„Budite hrabriji!“ – to bi bilo najbolje doviknuti liderima Evropske unije. Zauzmite stav! Aktuelna Evropska komisija s pravom je ponosna na to što je, u poređenju s prethodnom Komisijom, smanjila broj predloga za regulisanje. Problemi i sukobi se odugovlače i odlažu. Štede se članice Unije koje su na putu u renacionalizaciju – osim Poljske. Ali tu se i nije moglo drugačije, s obzirom na to da se u sporu oko pravne države na kocki našla verodostojnost Evropske unije. Investicioni program – veliki projekat Junkerove Komisije – nikako da se pokrene. U Briselu se igra mikado: ko se prvi pomeri – izgubio je. To ima veze s dramom oko Brexita, ali ne samo s njom.
Očigledno je krajnje nepopularno glasno i iskreno se zalagati za više Evrope. Traži se kukavičluk. Čak i šef Evropske komisije Žan-Klod Junker odredio je sam sebi, kako kaže, uzdržanost koja u stvari nije tipična za njega. Da li je to pravi recept da se uvere evroskeptici? Onaj koga je sramota onoga što radi ispravno, ne može da oduševi nikoga.