Hrvatska je svađalica u komšiluku

„Hrvatska nema otvorene granične konflikte sa Italijom i Mađarskom, ali sa ostalim susedima – ima“, piše dnevnik Frankfurter algemajne cajtung u opširnom članku koji počinje prikazom spora između Hrvatske i Slovenije oko Piranskog zaliva. „Međunarodna arbitraža je presudila da tri četvrtine tog zaliva pripadaju Sloveniji i priznala toj zemlji pravo na pomorski koridor ka međunarodnim vodama. Slovenački premijer Miro Cerar je to nazvao istorijskom odlukom koja će definitivno okončati spor.“

„Desilo se suprotno, odnosi između dve susedne zemlje koje su nekada bile u sastavu Jugoslavije dramatično su se pogoršali. Slovenija sada bojkotuje pristup Hrvatske Organizaciji za međunarodnu saradnju i razvoji preti da će uložiti veto i na plan da Hrvatska pristupi Šengenskoj zoni 2018. godine. U leto 2015, kada su stotine hiljada migranata preko Balkana išle ka severu, Hrvatska nije bila zainteresovana da preuzme kontrolu svoje spoljne šengenske granice. Otkako je ta ruta zatvorena, nju ponovo zanima liberalni granični režim.“

„Jer, zemlja živi od turizma. Kada je počela ovogodišnja sezona, Slovenci su ponovo počeli da sprovode kontrole po pravilu službe i odmah su se na granici prema Hrvatskoj formirale kolone automobila u kojima se čekalo satima. Geografski položaj je delotvorno sredstvo pritiska. U prošlosti se više puta pokazalo da Slovenci ne oklevaju da ga primene ukoliko procene da su im ugroženi nacionalni interesi.“

„Srbija, istočni sused, često protestuje zbog moguće ili stvarne diskriminacije srpske manjine kao i zbog revizionističkih tendencija vladajuće HDZ. Jedan od poslednjih takvih sporova je vođen zbog spomen-ploče hrvatskim žrtvama rata u Jugoslaviji, koja je prvobitno bila postavljena u blizini bivšeg koncentracionog logora Jasenovac. Na njoj je ispisan ustaški pozdrav.“

„Crna Gora, sused na krajnjem jugu, protestovala je protiv postavljanja spomenika desničarskom ekstremisti i otmičaru aviona Miru Barešiću. Hrvatsko-crnogorski granični spor oko poluostrva Prevlake bi jednom trebalo da bude okončan bilateralnim pregovorima; dve zemlje ne žele da se obrate međunarodnoj arbitraži.“

„Posebno su opterećeni odnosi između Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Sarajevo protestuje zbog gradnje mosta na Pelješcu koji bi jug dalmatinske obale spojio sa hrvatskom drumskom mrežom što bi značilo zaobilaženje bosanskohercegovačkog dela obale sa Neumom. Bošnjaci, to jest, bosanski muslimani, brane se od optužbi da islamistički teroristi imaju svoje centre u Bosni. Zagreb podržava bosanske Hrvate u nastojanju da ostvare veći uticaj u bošnjačko-hrvatskoj federaciji. Bosanska tajna služba je nedavno priznala da je prisluškivala telefonske razgovore hrvatskih političara i preduzetnika.“

Autor napominje da je hrvatsko odbacivanje odluke međunarodne arbitraže o Piranskom zalivu dovelo do nepotrebnog zaoštravanja situacije i preporučuje tim državama da postupe kao Holandija i Nemačka – granica na Emsu je bila sporna, ali, umesto da insistiraju na njenom tačnom utvrđivanju, dve zemlje su dogovorile formiranje specijalne komisije koja je regulisala upravu i korišćenje tog područja brojnim dodatnim sporazumima. „Pitanje tačne granice je još uvek nerazjašnjeno, ali to ne smeta ni Nemcima ni Holanđanima.“

Identiteti slovenskih muslimana

A švajcarski dnevnik Noje cirher cajtung objavio je poduži članak o „fleksibilnosti slovenskih muslimana“, tačnije o tome kako se „Goranci, Bošnjaci, Torbeši i Pomaci loše uklapaju u nacionalne šeme na Balkanu“. Počinje opisom početka nastavnog dana u Restelici, zabačenom selu na jugozapadu Kosova, u kojem se đaci u istoj školi razdvajaju – jedni uče na bosanskom, a drugi na srpskom jeziku. Prvi uče po kosovskom, a drugi po srpskom nastavnom programu. „Razdvajanje dece u školi je izraz političke podele u lokalnom muslimanskom stanovništvu. Roditelji koji šalju svoju decu u bosanske razrede definišu sebe kao Gorance u etničkom smislu, ne kao Srbe kako bi to moglo da se očekuje.“

„Ta reč potiče od reči Gora koja označava i region u kojem oni žive. I Bošnjaci i Goranci su ubeđeni da samo tako mogu da očuvaju svoj identitet spram spoljnih faktora koji ga ugrožavaju. Još jedno im je svima zajedničko: to su muslimani slovenskog porekla, čiji su preci u toku petovekovne osmanske vladavine iz hrišćanstva prešli u islam. Od stvaranja etnički definisanih nacionalnih država na Balkanu u poslednjoj trećini 19. veka, stanovnike Gore su svojatale druge nacije, Albanci (zbog zajedničke vere), Srbi i Makedonci (zbog slovenskog jezika).“

U tekstu je objašnjen i nastanak „dvostrukih“ škola u Bosni i Hercegovini. One su „cementirale mišljenje u etničkim kategorijama koje je duboko ukorenjeno u Bosni. Na stanovnike te zemlje se gleda kao na Bošnjake, Srbe ili Hrvate, dakle kao na pripadnike određene nacije, pa tek onda (ako uopšte) kao državljani (…) nasuprot tome, slovenski muslimani na južnom i istočnom Balkanu, Goranci, Torbeši u Makedoniji i Pomaci na jugu Bugarske i severoistoku Grčke su imali višestruke nacionalne identitete koji se često preklapaju: tako se Torbeši definišu kao Makedonci, Albanci, Turci, muslimani (u nacionalnom smislu), kao Bošnjaci ili baš i kao Torbeši; Pomaci – kao Turci, Bugari, Grci ili muslimani“.

„No, ne svojataju slovenske muslimane samo drugi. I oni sami svojataju identitete koji im se nameću. O tome odlučuju njihove sopstvene potrebe, u mnogim slučajevima i lokalni odnosi snaga. Tako se nacionalni identiteti menjaju od sela do sela, od osobe do osobe, pa čak i unutar porodica. Već prema tome šta žele da postignu, slovenski muslimani mogu istovremeno da uskoče u različite nacionalne identitete i da ih potom opet promene. Moglo bi da se govori o etničkoj raznovrsnosti u jednoj jedinoj osobi.“

„Taj pragmatizam je pre svega akt otpora prema svima koji im se nameću kao vlast i žele da ih prisvoje kao sopstvenu naciju. Mali muslimanski narodi na obodima nacionalnih država na Balkanu su u svojoj nacionalnoj fleksibilnosti moderniji i evropskiji od svih onih koji u ime napretka i okretanja zapadnoj Evropi žele da ih pritegnu u nacionalne korsete“, piše, između ostalog, Noje cirher cajtung.

priredio Saša Bojić