Hrvatska pasivno čeka ishod pandemijske krize
26. maj 2020.
Dok se Evropska unija poslednjih dana lomi oko zajedničkog pristupa ekonomskoj krizi koja se tek zahuktava, u Hrvatskoj gotovo i da nema spomena o tome, a kamoli neke rasprave. Nemačka i Francuska, dve najuticajnije članice EU, načelno su se usaglasile oko potrebe solidarnog ispomaganja siromašnijim zemljama-članicama putem bespovratnih sredstava, tzv. grantova. Sada je na redu da u to budu uvereni i oni koju su manje sklone takvom stavu: Austrija, Holandija, Švedska…
To se, naravno, tiče i Hrvatske. Ta država je danas u strahu od ishoda predstojeće turističke sezone koja nosi relativno veliki deo BDP – a ni najveći optimisti ne očekuju veći broj gostiju ovog leta. Stoga se može reći da je javnost zadržala dah u iščekivanju skore besparice. Svaka pomoć biće od izuzetnog značenja, jer bi s daljim zaduživanjem svakako trebalo biti oprezan, bez obzira na mogućnost nešto ležernije postpandemijske fiskalne discipline. Ipak, takva generalna nevolja za sada u Hrvatskoj uopšte nije rezultirala novim, drukčijim idejama o ekonomsko-političkoj strategiji.
Štednja u krizi i smanjenje poreza su – gluposti
I dok Evropska unija upravo izvodi zaokret u pojedinim načelima na kojima ona sama počiva, u Hrvatskoj i dalje vladaju iste priče. Većina komentatora, naime, još uvek zagovara isti set liberalnih mera – smanjenje budžetske potrošnje, kao i poreza, te prodaju preostalih javnih preduzeća. „Većina kolega se ponaša kao da se u međuvremenu nije dogodilo baš ništa, kao da se Evropa i svijet nisu okrenuli drukčijim rešenjima. Velikim delom to je bilo učinjeno već nakon globalne krize 2009. godine, pa bi sad trebalo poručiti da su štednja i smanjenje poreza najobičnije gluposti“, smatra Ljubo Jurčić.
-pročitajte još: Ko će finansirati obnovu u EU posle korone?
Taj ekonomski stručnjak kategorično tvrdi da hrvatsku javnost nije pošteno zbunjivati zastarelim ideološkim smernicama na području ekonomske politike. „Hrvatska država je sada itekako pokazala dobru volju da pomogne privatnicima“, kaže Jurčić za DW, „i zaslužila je nešto poverenja u nastavku priče. Tako i javni sektor, a pokazalo se koliko je značajan.“
„No privatnici ne bi smeli da misle isključivo na svoj profit, već i na dugoročne okolnosti koje ga obezbeđuju. Potreban nam je državni plan u ekonomiji, koliko god njima to zvučalo ružno. Neka se malo ugledaju na strane industrijalce i njihov rezon. Porezi nisu loši, jer se pomoću njih stvara okvir koji zatim koristi čitava privreda. Naravno da pritom zaista postoji određeni deo politikanata i birokrata koji parazitiraju na javnom sektoru, ali to nije meritum problema“, kaže Jurčić, objašnjavajući da biznis u Hrvatskoj nije osujećen visokim porezima, već očajnom monetarnom politikom.
Neophodnost razvoja domaće proizvodnje
„To na prvom mestu“, kaže „a zatim i industrijskom politikom koja uglavnom nije ni postojala, jer se monetarnom politikom išlo na ruku uvozu. Sad moramo brzo da je postavimo na noge, jer Hrvatsku odlikuje jedan specifičan imperativ. Neće biti dovoljno održati potrošnju. Ta potrošnja ide u korist uvezenim dobrima, pa razliku između uvoza i izvoza moramo da kompenzujemo većom proizvodnjom. E to je pravi cilj. A od Evrope se nadajmo samo da će nas spasavati onoliko koliko smo im dobro tržište.“
Dalje pitanje pak jeste ono koje se odnosi na potencijale razvoja proizvodnje. Jurčić smatra da Hrvatska nema mnogo izbora: poljoprivreda, prehrambeno-prerađivačka industrija, nešto tekstilne i drvno-prerađivačke, ostaci hemijske i elektrotehničke, te još poneki usamljeni slučaj u drugim privrednim granama. Brodogradnja je najvećim delom uništena, metalurgija ugašena, a građevinarstvo u velikoj meri iscrpljeno i raseljeno, gurnuto u hibernaciju. Ali, nakon lociranja iole raspoloživih industrija, ostaje da se vidi kako ponovo mobilisati pojedine od njih.
„U prvih pola godine do godinu, možemo samo da forsiramo postojeće kapacitete. Ali već sad bi trebalo misliti o načinima njihovog daljeg unapređenja i razvoja, kao i nekim novim rešenjima. Recimo, Hrvatska danas proizvodi jedva nešto više od pola količine mleka koje potroši. Pravo pitanje glasi – šta učiniti da se ljudima ovde ponovno isplati da ga proizvode“, zaključuje Ljubo Jurčić.
Vlada mora aktivnije da podrži zaokret EU
Da sama Hrvatska mnogo propušta već i time što se takvim pitanjima nije bavila znatno pre ove krize, smatra i Bojan Nonković, ekonomista iz Baze za radničku inicijativu i demokratizaciju (BRID): „Ali, u našem javnom prostoru dominiraju lobističke grupe poslodavaca koje uglavnom zastupaju politike potpuno suprotne od novih evropskih odgovora na krizu. U kontekstu nemačko-francuskog predloga bilo bi dobro kada bi Vlada Hrvatske aktivnije iskoristila trenutno hrvatsko predsedavanje Evropskoj uniji kako bi lobirala za taj predlog. Hrvatska će imati velike ekonomske štete zbog pandemije, pa bi joj takvi bespovratni novčani transferi bili od značajne pomoći.“
„Takođe, u Hrvatskoj nema sveobuhvatne rasprava o svim aspektima potencijalnog, a forsiranog ulaska u evropsku monetarnu uniju“, dodaje Nonković. On smatra da bi za Hrvatsku, kao malu ekonomiju na periferiji EU, odgovarao razvoj evropskih institucija u smeru jače fiskalne centralizacije. Drugim rečima, da ono što se predlaže nemačko-francuskim planom postane pravilo, a ne jednokratna krizna intervencija.
Duga istorija nepromišljanja i pasivnosti
„Nažalost, ozbiljnija promišljanja o dizajnu evropskih institucija u hrvatskom javnom prostoru izostaju“, komentariše hrvatsku pasivnost ekonomista iz BRID-a. On se kritički osvrnuo i na činjenicu da kriterijumi za raspodelu pomoći od EU još nisu zacrtani. Ali, nije se do jasnih kriterijuma držalo ni u samoj Hrvatskoj, prilikom raspodele domaćeg javnog novca za kriznu pomoć u pandemiji. Neselektivno su ga od vlade dobili svi poslodavci koji su to hteli, bez obzira na pokriće u poslovanju i daljoj potrošnji tih sredstava.
Bojan Nonković zato napominje da su transferi evropskog novca prilika da se promisli i lobira za mogućnost direktnih novčanih pomoći stanovništvu. Tačnije, onima koji su najviše pogođeni krizom. A o prilici – tj. imperativu – za diskusiju o novoj poziciji strateških industrijskih grana u Hrvatskoj da se i ne govori. „Takvo promišljanje dominantno izostaje još od početka hrvatske samostalnosti“, kratko dodaje Nonković, ukazujući na dugu istoriju problema s kojima Hrvatska očigledno mora da se suoči u novim kriznim okolnostima. Onda kada je to najteže.