Iluzija zajedničke politike EU o azilu
Nedostatak Dablinskog sistma je u tome što pojedine zemlje koje se nalaze na izbegličkoj ruti, poput Italije i Grčke, snose gotovo sav teret. Da su sve druge zemlje-članice rigorozno sprovodile Dablinska pravila, retko koja izbeglica bi stigla u Nemačku ili Švedsku. Gotovo svi bi morali da podnesu zahtev u Italiji ili Grčkoj, tamo bi ih smestili i onda bi, u zavisnosti od ishoda tog procesa, ili dobili status azilanata ili bi morali da se vrate u zemlju porekla. S obzirom na dolazak stotina hiljada ljudi, te dve zemlje su s pravom smatrale da je to nepošteno.
Ali Atina i Rim su stvari pojednostavile tako što su izbeglice, bez registracije i bez sprovođenja postupka za dodelu azila, jednostavno propuštale ka severu. Zbog toga su izgubile popularnost. Grčka je tome doprinela i lošim tretmanom izbeglica pa su evropske sudije zabranile povratak izbeglica iz drugih članica EU u Grčku. Atina je praktično nagrađena zbog toga što nije poštovala evropske standarde.
„Dablin“ ima i prednosti
Dok je Nemačka dugo vremena tolerisala taj haos, druge zemlje su najpre ogradile same sebe, a zatim i Balkansku rutu. Austrija želi da blokira i granični prelaz sa Italijom Brenerpas, zbog migranata koji bi uskoro možda u većem broju mogli da preko Sredozemnog mora stignu u Italiju.
Trenutno stanje u kojem se nalazi evropska politika azila najbolje se može opisati ovako: niko nikom ne veruje, svako radi sam za sebe. Onaj ko želi da sprovede reforme u cilju pravednije raspodele i evropeizacije, taj bi trebalo da ima na umu sledeće: još prošle jeseni članice Evropske unije većinski su se dogovorile da po čitavoj Uniji raspodele 160.000 izbeglica iz Grčke i Italije. To je u načelu bio „mehanizam poštenja“, koji Komisija ponovo forsira. Ali broj osoba koje su zaista bile prebačene u druge zemlju ostao je toliko mali, a otpori raspodeli toliko veliki, da sada ne bi trebalo imati preterano velike iluzije oko predloga koji idu čak i korak dalje.
To je, na primer, „trajni ključ za raspodelu“. Nemačka kancelarka Angela Merkel je tu ideju neprestano ubacivala u igru – i gotovo na svim stranama nailazila na otpor. Kritikovano je to što se, bez obezbeđivanja spoljnih granica praktično poziva na neograničeno doseljavanje. To je u suštini velika prednost „Dablina“: postoje jasne nadležnosti, a zemlje u koje stiže najveći broj migranata imaju jasnu motivaciju da kontrolišu svoju, a ujedno i spoljnu granicu Evropske unije. Otkako je Balkanska ruta zatvorena, propuštanja ljudi ka severu više nema.
Odlučujući je broj izbjeglica
Zbog svega toga realno je očekivati da će većina podržati samo blage promene Dablinskog sistema. Pa i u tom slučaju će problem ostati nerešen – da, naime, zemlje-članice možda i pristanu na neku reformu, ali da je u praksi ne sprovode dok je na snazi „mehanizam poštenja“.
Sve na kraju krajeva zavisi od broja izbeglica. Ako njihov broj na duži rok ostane znatno manji nego u prošlosti, onda ni preraspodela nije nepremostiv problem. Ali ako njihov broj uskoro opet dosegne dimenzije iz druge polovine 2015, svaka zemlja će hteti da pomogne sama sebi – i to na račun drugih. Zato prvi cilj mora da bude sprečavanje novog masovnog doseljavanja.