Ko da odlučuje o azilu – EU ili same članice?

Evropska komisija predstavlja dokumenat koji bi državama-članicama Evropske unije trebalo da posluži kao osnova za razmišljanje. Saopštenje, kako taj dokumenat nazivaju u žargonu EU, nije unapred formulisan predlog zakona. Do kraja godine zemlje-članice moraju da se izjasne o tome kako zamišljaju buduću zajedničku politiku EU oko azila. Međutim, mogle bi da prođu čak i godine dok se novi zakoni ne usvoje i dok oni ne budu primenjeni u konkretnom postupku za dobijanje azila, smatra se u krugovima Evropske komisije.

Pošto se u Briselu pretpostavlja da je zajednički zakon o azilu u jeku izbjegličke krize popriličan izazov, komesari Evropske unije tim dokumentom žele da najpre podstaknu diskusiju. Oni pri tom nude dve opcije:

1. Sistem u osnovi ostaje takav kakav jeste. Svaka zemlja-članica sama odlučuje koje će izbeglice i koliko da primi. Kako bi se rasteretile zemlje-članice čije su granice ujedno i spoljne granice Evropske unije, trebalo bi da se uvede fleksibilan mehanizam preraspodele. On se u dokumentu naziva „Korektivni mehanizam pravičnost“.

2. Uvesti jedinstven sistem koji funkcioniše preko Evropske institucije za pitanja azila. Podnosioci azila će, prema jasno određenom ključu, biti raspoređeni u zemlje-članice, zavisno od broja stanovnika i ekonomske moći svake pojedine zemlje. Pritom otpada tzv. Dablinska regulativa, po kojoj je za izbeglicu odgovorna ona država Evropske unije u koju prvo uđe.

EU-Kommission will Dublin-Regel loswerden

Evropski komesar za useljavanje, unutrašnju politiku i pravosuđe Dimitris Avramopulos jasno stavlja do znanja šta su njegovi ciljevi. Generalna direkcija njegovog Komesarijata jasno kritikuje dosadašnji Dablinski sporazum. „Taj sistem nije napravljen tako da se obezbedi naknadna podela odgovornosti za raspodelu izbeglica u EU. To je propust koji je postao jasan u aktuelnoj krizi.“

Nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Fransoa Oland su, početkom oktobra 2015, zajednički u Evropskom parlamentu saopštili da su Dablinska pravila „zastarela i prevaziđena“, jer ne funkcionišu na terenu. Pored toga Grčka i Italija, kao zemlje EU u koje ulazi najveći broj izbeglica, trebalo bi da budu rasterećene.

Zemlje-članice kunu se u „Dablin“

Taj plan je u međuvremenu radikalno promenjen. „Dablin“ bi ponovo morao da bude na snazi, izjavila je kancelarka Merkel, kojoj su se, po tom pitanju, pridružile i zemlje EU koje se nalaze na tzv. Balkanskoj ruti. Ona su ukazale da je samo Grčka odgovorna za podnosice zahteva za azil i da su zato i zatvorene granice zemalja duž te rute. Uz pomoć Turske, izgrađen je takav sistem po kome Grčka izbeglice i azilante vraća u navodno sigurnu zemlju tranzita Tursku. Taj sistem je predviđen i Dablinskom regulativom Evropske unije.

Pošto su šefovi država i vlada Evropske unije na poslednjem samitu izričito usvojili taj sistem kao evropsko rešenje, krajnje je upitno da li bi zemlje-članice uopšte bile spremne da menjaju osnovna načela ponovo važeće Dablinske regulative. Čini se da je spremnost na određivanje minimalnog ili fleksibilnog ključa raspodele veoma mala. Mađarska i Slovačka će s tim u vezi uložiti žalbu pred Evropskim sudom.

Jedinstveni sistem je postojao – barem u teoriji

Od samita Evropske unije u Tampereu u Finskoj 1999, države-članice su radile na usklađivanju zakona po pitanju dobijanja azila i izrade zajedničkih standarda koji bi važili za odobravanje azila. To im je, nakon 17 godina, teoretski uspelo. Od jula 2015. u Evropi je na snazi novi Zakon o proceduri za dobijanje azila, ali ga ne primenjuju sve članice Evropske unije.

Taj zakon predviđa da postupak ne sme da traje više od šest meseci. Ukoliko zahtev za azil nije opravdan, izbeglice mu mogu biti podvrgnute po brzom postupku na samoj granici. Za priznavanje azila važe jedinstveni kriterijumi, koje je preporučila Agencija EU za azil (EASO) čije je sedište na Malti. Prava podnosioca molbi za azil na pravni lek i revizioni postupak su u svakoj zemlji EU ista. Svi podnosioci azila se registruju sa otiskom prsta u zajedničkoj banci podataka „Eurodac“, kako bi se sprečilo da dva puta podnesu molbu za azil.

Papir za raspravu EU

Dokument Evropske komisije koji bi trebalo da posluži kao osnova za diskusiju i raspravu, predviđa da se Agenciji za azil EU prenesu ovlašćenja kada je reč o donošenju odluka. Ona bi trebala da bude poslednja instanca. Zato bi sada morali da se osnuju njeni uredi u svim zemljama-članicama. To bi značilo potpunu „harmonizaciju postupka za dobijanje azila“. Tako bi se odluke sa nacionalnog, prenele na evropski nivo.

U svim diskusijama oko prava na azil od samita u Tampereu, pa do sada, zemlje-članice uvek su insistirale na tome da one imaju poslednju reč o tome koje ljudi i koliko njih žele da prime. To je u prošlosti dovelo do različitih kvota za prihvat izbeglica iz različitih zemalja: dok, recimo Iračani, u jednoj od članica nisu imali nikakvu šansu za azil, neka druga zemlja EU primala je skoro sve ljude koji dolaze odatle.

Poslanik nemačke Hrišćansko-socijalne unije (CSU) Markus Ferber ovako komentariše dokument Evropske komisije: „Ne mogu da zamislim da je ispravno da Evropska unija odlučuje o tome koje izbeglice dobiti boravak u Francuskoj, Španiji, Portugaliji, Nemačkoj ili Poljskoj“.

Za razliku od Ferbera, poslanik Evropskog parlamenta iz redova nemačkih liberala Aleksander Graf Lambsdorf kaže da „može da zamisli“ da neke centralne odluke oko azila donose službe Evropske unije. Neke zemlje Unije kao da se takmiče u tome da imaju što je moguće lošije uslove boravka kako bi time navele izbeglice da odlaze u druge zemlje. Tako su recimo izgledi za dobijanje azila u Mađarskoj bitno lošiji nego u Nemačkoj. Zato bi ogroman napredak bio kada bi se zahtevi za azil upućivali i nadležnoj ustanovi EU, a ne samo pojedinačnoj zemlji-članici.