Jugoslovenski dert
U rodnoj Hrvatskoj bi se Vladimira Dvornikovića morao setiti makar 331 čovek. Toliko je prema popisu iz 2011. bilo Jugoslovena među Hrvatima. A u rodnom mestu Severin na reci Kupi koja je ujedno granica Hrvatske i Slovenije svih dvestotinjak žitelja mogli bi teoretski biti ponosni ne samo na jedan od dvoraca Frankopana već i na svoje najučenije dete – prvo od jedanaestoro dece Ljudevita Luje Dvornikovića i majke Marjane, rođene Kovačević, učiteljice.
Vladimir je rođen 28. jula 1888, pre tačno 130 godina. Zemlje proistekle iz raspada Jugoslavije najverovatnije neće posebno obeležiti ovaj datum ni u akademskim krugovima, mada skoro svaka sitnica iz nacionalne istorije u novokomponovanoj interpretaciji biva propraćena nacionalnom patetikom i palanačkom pompom, naročito kad je neki datum okrugao.
Zašto je Dvorniković zaboravljen? Stvar je jednostavna. On nije bio samo Jugosloven po nacionalnom opredeljenju. On je o Jugoslovenima izrekao istine koje spadaju u najtačnije i najbolnije spoznaje do kojih je jedan etnopsiholog mogao doći. Uprkos etničkom pluralizmu i tribalnoj šarolikosti koje je Dvorniković još u kraljevska vremena do detalja bio svestan, neki njegovi nalazi su opstali i odoleli hirovima istorije, te važe za ukupnu etničku supstancu južno od Save i Dunava sve do danas.
U etnonacionalističkim narativima već nekoliko decenija preovladava narcizam malih razlika. Dvorniković vrlo rano konstatuje upravo tu opasnu sličnost jugoslovenskih etnija – svi misle da su mnogo osobeni i konstruišu esencijalne razlike u odnosu na druge, a očigledne suštinske sličnosti smatraju nesrećnim produktom opake istorije. Uostalom, evo zapisa iz 1925:
„Milovali smo sami sebe, lagali sami sebi – ali prije no što smo mogli glave podići, dojurila je i stala među nas ona sama glavom – Sloboda! Što sada? Za čim sada da bugarimo, što da sanjamo, na kog da se tužimo – koga da mrzimo? Pa jedan drugog! – ta dušman `tisućljetnji` izbačen kupi zube pred vratima, a sad ćemo mi da se razračunamo!“
Ovo, priznaćete, ne važi samo za vreme u kojem je nastao tekst već i za današnje srpskohrvatske igrarije u kojima na postjugoslovenskom prostoru i ostali asistiraju, svako prema mogućnostima. Objavljen 1925. pod naslovom „Psiha jugoslovenske melanholije“ ovaj esej može se smatrati početnom tačkom za obimnu etnopsihološku studiju „Karakterologija Juguslovena“ koja je objavljena 1939.
Dvorniković je bio proganjan u Austrougarskoj kao projugoslovenski intelektualac, ali ni u slobodi nije zaćutao. Tražio je odgovore na pitanja zašto taj preki i tužni čovek, taj Jugosloven, nije u stanju da prevaziđe senke svoje istorijske patnje. Prvi tačni uvidi desili su mu se u Bihaću, gde je 1917. proteran kao sumnjivi element. Balkanska tužbalica, sevdalijski naštimana, omogućava mu da shvati šta se zbija u dušama naših ljudi:
„Ovdje će me razumjeti samo onaj koji je imao prilike da prisluhne pjesmu onih zaturenih, prezrenih, čađavih mehana negdje u Sarajevu, Vranju ili Skoplju. S kakvom li se pjesmom taj naš 'surovi' balkanski čovjek 'razveseljuje'! Kako on uz 'ljutu' 'razbija' svoj dert! I krišćanin i musliman i katolik, svagdje i uvijek jedno te isto, i monotono i očajno do dosade i vječito sve jedna pjesma – iz koje treba samo da zagrca plač.“
Dvorniković je potpuno uveren da melos i ritam najneposrednije izražavaju strukturu čovekove psihe te da su melanholičnost i ekstremna strasnost psihološki blizanci. Dokaze za ove teze pronašao je putujući linijom koju će docnije nazvati „sevdalijski luk“ – od Bosne preko Južne Srbije do severne Makedonije.
„Psiha ovih pokrajinskih varijanata u osnovici je ista: nešto nakupljeno, zgrudvano, treba da se odbaci; iz nečeg treba da se izađe, ali put je čudan i egzotičan, psihološki zagonetan: oslobađanje se traži još dubljim utapanjem i uronjavanjem, u – slasti žalbe i derta!“ , zapisuje on u svojoj Karakterologiji Jugoslovena. Taj paradoksalni talog u jugoslovenskoj duši, taj „neiživljeni ostatak koji traži izraza“, Dvorniković prvi uspeva učiniti donekle shvatljivim.
Zemunski i sarajevski gimnazijalac, bečki student sa zagrebačkom profesurom filozofije, nije znao da drži jezik za zubima ni u novoosnovanoj zemlji južnih Slovena. On je smatrao da su Jugosloveni ispravno ime za brojne varijetete fragmentizovanog južnoslovenskog prostora. Mislio je da bi jedino jugoslovenska nacija mogla da se digne iz blata neistoričnosti i stupi na povesnu pozornicu. Ali nije mu padalo na pamet da opravdava svaku svinjariju koja se znala sakriti iza te ideje.
Poslali su ga već 1926. po kratkom postupku u prinudnu penziju. Ponovo ga primaju u državnu službu u Ministarstvu prosvete Srbije 1933, ali je opet izbačen 1934. No, on je držao predavanja po Evropi i istraživao po Balkanu.
Događaji koji će uslediti u Drugom svetskom ratu pre potvrđuju nego što opovrgavaju njegove najradikalnije nalaze o dinarskom tipu čoveka. Taj čovek koji strasno peva, koji čežnju leči tugom, a tugu dertom, znao je da bude nepotrebno surov, bratoubilački iracionalan, sklon javašluku i fatalizmu. Znao je da usvoji napredne ideje samo koliko se mora da liči na evropejskog gospodina: „Mnogi i mnogi jugoslovenski visoki intelektualac – koji možda daje izjave i piše članke za emancipaciju žene – u bračnoj praksi ostao je rasno-patrijarhalni muž-gospodar ili poluorijentalac“, kaže Dvorniković.
I mada Jugoslavije nema, a opredeljenih Jugoslovena je sve manje, Dvornikovićevom sudu neće umaći ni oni koji danas tvrde da je Jugoslavija bila najveća zabluda njihovog naroda. Jer su takvi po Dvornikoviću tek podvarijanta te zablude.
Vladimir Dvorniković je dočekao i Titovu Jugoslaviju. U njoj je bio činovnik u nekim apsurdnim građevinskim komisijama, srednjoškolski profesor, a povremeno se izdržavao i prodajom akvarela. Umro je 1956. u Beogradu. Dela mu nisu štampana sve do devedesetih.
To je cena nezavisnog mišljenja: Za rojaliste odveć liberalan, za komuniste građanski reakcionar, za današnju zvaničnu Hrvatsku zabludeli Jugosloven koji nije vredan pomena ni na listi profesora Filozofskog fakulteta.
Mene fascinira to, da je neko ko je rođen na Kupi umeo da pronikne do kraja u srž sevdalijsko-dinarskog Jugoslovena, da je do tančina shvatio svu radosnu nesreću jednog tragičnog prostora. Pročitao sam to što je napisao, pa mi je žao da nije naš savremenik. On bi bio čovek s kojim bih rado popio piće i ćutke odslušao „Zajdi, zajdi“.
Naravno, ko se na Dvornikovićeve nalaze naljuti mogao bi i posthumno svašta da mu kaže. Pa i meni jer sam ga se setio. Danas je to barem lako, tako funkcioniše kloaka interneta. Dvorniković bi i to razumeo: „Psovanje je Jugoslovenu opuštanje psihičke i nervne struje, kao punokrvnom puštanje krvi.“