Neprijatelji svih boja
2. jun 2018.
Drugog juna 1968. na novobeogradskoj strani grada izbila je masovna tuča između brigadira radne akcije koji su imali privilegiju da prisustvuju priredbi u domu kulture i studenata koji su hteli u salu, ali nisu mogli jer je on bila prepuna – zbog kiše. Intervenisala je policija koja se tada zvala milicija. Ogorčeni studenti se isto veče okupljaju i polaze ka gradu u koji te noći neće stići.
Jaki policijski odredi ih zaustavljaju i brutalnom silom razbijaju – uz upotrebu vatrenog oružja. Već sledećeg jutra mediji proglašavaju studente huliganima, da bi se ubrzo okomili na „neprijatelje svih boja“. Praktično, to je mogao biti svako. Devojke i mladići puni ideala o društvenoj pravdi suočavaju se sa stvarnim i propagandističkim nasiljem vlasti koje dodatno podstiče revolt.
To je bio okidač koji će ubrzo dovesti do protesta na Beogradskom univerzitetu te do osnivanja „Crvenog univerziteta Karl Marks“, koji je, u stvari bio samoupravni intelektualni forum u čijoj kuhinji su se krčkale ideje nove levice. One su išle od slobode štampe do bunta protiv licemernog proklamovanja društvene pravde uz realno povećavanje nezaposlenosti i nepravde. Ukratko, protiv „crvene buržoazije“. Protest protiv batinaških sirovina u uniformama prerastao je u autentičnu levu platformu.
Pokret
Sedam dana anarhičnih rasprava, doušničkih izveštaja, policijskog premlaćivanja, nezaboravnih nastupa umetnika kao što je onaj glumca Steve Žigona pred pobunjenim studentima, ukidanja telefonskih veza i dotoka vode, sa dramatičnim finalom u kojem Tito neočekivano javno daje uslovnu podršku studentima, ostavili su duboki trag u životima učesnika ali i u celoj zemlji.
Želimir Žilnik kamerom beleži istorijske trenutke levog revolta u socijalističkoj zemlji koja je sebe smatrala sistemski nadmoćnom i nad boljševičkim istokom i nad trulim zapadom.
Živojin Pavlović, režiser i pisac, u dnevničkim zapisima iz 1968. „Ispljuvak pun krvi“ čije je prvo izdanje bilo zabranjeno, vidi pobunu kao „sposobnost morala da reaguje na silu“. Studenti možda nisu tačno znali šta hoće, ali su znali šta neće.
Posledice
Jedan deo učesnika protesta će posle toga osetiti na svojoj koži represivnu stranu Titovog režima. Tako će student iz Trebinja, koji će postati poznat kao Vlada Revolucija, svoju spremnost da povede kolege na proteste platiti hapšenjem, zatvorom, šikaniranjem na odsluženju vojnog roka i dvadesetogodišnjim egzilom u Americi. On, naravno nije bio jedini.
Jugoslovensko samoupravljanje se pokazalo kao nepogodno za brzi obračun sa profesorima optuženim da su negativno uticali na studente. Samoupravna tela univerziteta su naprosto izglasavala odluke suprotne partijskim željama. Jedan partijski funkcioner će reći da je Titovim partizanima trebalo četiri godine da pobede u ratu, a da državi u slučaju profesora treba sedam godina da ih izbace sa fakulteta. Ali su naposletku bili izbačeni.
Šta je ko dobio?
Ono što su studenti hteli i ono što su – osim batina – zaista dobili bitno se razlikuje. Cenzura protiv koje su protestovali se u godinama koje su usledile – pojačala.
„Crni talas“ jugoslovenske književnosti i filma bio je izložen stalnoj prismotri, javnom pljuvanju koje su sprovodili ideološki pravovernici i – zabranama.
Otklon od ekonomske liberalizacije povećao je jugoslovensku glad za kreditima. Socijalni mir „na pumpu“ dovešće do sukoba oko preraspodele zarađenog. A time i do preinačavanja strukturnih problema polusocijalizma u međunacionalne sukobe.
Radnici su po zahtevima studenata dobili pravo na minimalni dohodak i tako postali možda jedina društvena grupa koja se zaista ovajdila od protesta u kojem nije učestvovala. Da ironija bude veća, danas se zna da su po fabrikama oko Beograda preventivno formirani odredi za razbijanje demonstracija. Deo radništva je očito bio spreman da se obračuna sa sopstvenom studentskom avangardom.
Razbijanje nove levice
Nova levica za koju su posle smislili etiketu 'anarho-liberali' (poprilično tačan naziv jer je u centru pažnje bila autonomija pojedinca, zahtev za njegov slobodan razvoj u socijalno pravednom društvu) dobila je ubrzo konkurenciju nacionalnih pokreta, pre svega u Hrvatskoj i na Kosovu.
Nebojša Popov, jedan od skrajnutih intelektualaca u čistkama posle 1968, bio je možda ponajbolji analitičar jugoslovenskih društvenih sukoba. On je za života opisao mehanizam drobljenja nove šezdesetosmaške levice u komunističko-nacionalističkom žrvnju. Novu levicu napadaju i režim i novi nacionalisti. Složno zajednički tuku kosmopolitskog neprijatelja.
Tek kada Maspok u Hrvatskoj dovede u pitanje komunistički monopol vlasti, vlastodršci ga razbijaju. Ali neke njegove ideje ugrađuju u Ustav iz 1974. Umesto slobodnog pojedinca u pravednom društvu pravda se definiše kao ravnopravnost republika, naroda i narodnosti. Ljudsko dostojanstvo je moguće samo kao izvedenica iz kolektivne autonomije.
Jugoslovenski etatizam se pretvara u policentrični grozd etatizama, regionalna i nacionalna emancipacija na socijalistički način proizvodi konfederalni sistem konkurencije novih poludržavnih entiteta.
Staljinistička desnica
Tako su neostaljinistička desnica na silaznoj putanji i nacionalisti na uzlaznoj pronašli tačku preseka iz koje je bilo moguće marginalizovanje svakog šezdesetosmaškog napora da se naglasak prebaci na socijalnu emancipaciju pojedinca kao preduslov slobode za sve.
Nebojša Popov je svojedobno učio kolosalnu ironiju u činjenici „da se stara levica (u stvari staljinistička desnica), inače glavni grobar nove levice, i danas smatra za nekakvu levicu“. Isto se može reći i za populiste proistekle iz Miloševićevog šinjela. Nacionalni socijalisti su svojim levim desničarenjem na duži period unapred prokazali svaku levu alternativu.
Laž dedova
Šezdesetosmaško nasleđe je marginalizovano represijom u socijalizmu, ali potpuno devastirano tek u pobedonosnom pohodu nacionalizma, koji je u Srbiji dodatno imao kvazisocijalističku ikonografiju.
Milovan Đilas, demokrata i robijaš pod vlašću svog nekadašnjeg saborca Tita, suvo je konstatovao još za vreme Jugoslavije da će poslednji izlaz socijalizma biti nacionalizam. Bio je u pravu.
Devedesetih su, da parafraziram Žarka Puhovskog, ljudi između državne laži i laži svojih dedova izabrali ovo drugo. Jugoslavija u nestanku se nije demokratizovala već tribalizovala.
Poslednji Mohikanci
Jugoslovenski šezdesetosmaši su imali onaj isti registar nadanja kao i njihovi vršnjaci iz sveta – san o socijalnoj pravdi, miru, svetskoj solidarnosti. Umesto toga dobili su ratnu apokalipsu, u kojoj su im u kosovskom finalu bombe slali i neki njihovi bivši zapadni istomišljenici.
Preživeli su i poratnu pljačku i potpuno karikiranje demokratskih načela. Neki su stranu promenili još sedamdesetih, postajući doušnici, funkcioneri ili karijeristi. Neki su osamdesetih otkrili naciju kao poslednju utopiju. Neki su se dvehiljaditih preobratili u neoliberale ili tradicionaliste.
Retki su ostali verni čuvari sećanja na trenutke kada je jedan deo društva uprkos nasilnosti većine pokušao da artikuliše alternativu. Istinski šezdesetosmaši su bili organski deo difuznog svetskog pokreta, za razliku od današnjih deklarativnih postjugoslovenskih Evropljana čiji se internacionalizam zasniva na odluci da formalno ispune obaveze za učlanjenje u elitni klub.
Osamdesete – fantomi slobode
Ti junski dani 1968. u kojima se jedan sukob pretvorio u revolt, a revolt u pokret, nisu docnije uspeli da se nametnu kao realna i održiva alternativa rigidnom titoizmu i još rigidnijim šovinizmima.
Ali bez njih ne bi postojale osamdesete sa neverovatnim rasponom kontrakulturnih fenomena, sa svim prevedenim knjigama Frankfurtske škole, zapadnih kritičnih umova kao i istočnoevropskih disidenata, sa YU rokom kao raskošnom labudovom pesmom umiruće zemlje.
Jugoslovenski narodi su u prelomnim trenucima loše birali svoje vođe i opcije. Time su zapali u tragičan ćorsokak jer su najbolja rešenja iza, a ne ispred njih. Olako su ih potrošili.
Na razvalinama Jugoslavije šezdesetosmaško nasleđe ipak valja posmatrati kao vrstu stalnog predloga za razmišljanje svima kojima populistički ili dogmatski odgovori nisu dovoljni i koji ne pristaju na svet bez alternativa.