LSD: čudotvorna ili ludačka droga?
19. april 2018.
U Evropi besni Drugi svetski rat. I dok se u SAD radi na atomskoj bombi, 1943. u neutralnoj Švajcarskoj Albert Hofman slučajno ulazi u istoriju. U laboratoriji farmaceutskog koncerna Sandoz, 37-godišnji hemičar traži sredstvo za krvotok. 16. aprila se setio jedne supstance koju je sintetizovao već pet godina pre toga, da bi je potom ostavio po strani: dietilamid lizergične kiseline, skraćeno LSD. Netipično za ovog akribičnog doktora, on je u jednom trenutku nepažnje došao u kontakt sa minimalnom količinom LSD. I onda je primetio da su mu pred očima oživele slike: „Šta god da sam zamislio, to se pojavljivalo pred mojim očima ispunjavajući me dubokom srećom. To je trajalo tri do četiri sata da bi na kraju nestalo“, prisećao se Hofman na svoj 100. rođendan 2006. A jednom drugom prilikom je rekao i: „LSD je pronašao mene, a ne ja njega“.
Tri dana posle prvog, neželjenog, iskustva, Hofman je rešio da izvrši eksperiment na samom sebi, sa skromnom količinom od 250 mikrograma. Tako je 19. aprila 1943. počela karijera LSD, supstance koja je katapultirala Hofmana u košmarne dubine podsvesti. Mlad hemičar je najpre pomislio da umire – ali je posle toga doživeo najintenzivnije slike i osećanje sreće. Narednog dana je mogao precizno da se seti svega, a nije imao nikakve telesne poteškoće. Naprotiv: svet mu je izgledao kao „nov“. Već na tom prvom LSD „tripu“ u istoriji, nebo i pakao su bili vrlo blizu jedno drugog.
Istraživački medikament „delizid“
Sandoz se zainteresovao za supstancu koja je tako malim količinama mogla da tako snažno deluje na svest i to bez fizičkih nuspojava. Ona je besplatno podeljena istraživačkim institutima širom sveta. I vrlo brzo se proširila u krugovima umetnika i intelektualaca.
U kojima je Hofman bio kao kod kuće. Nemački istraživač droga Kristijan Reč, koji se decenijama družio sa Hofmanom, u razgovoru za DW se priseća: „Bio je to neverovatno otvoren naučnik sa ogromnim duhovnim obrazovanjem. A LSD je uzimao pre svega u krugu prijatelja koji su bili umetnici, na primer, Rudolf Gelpke ili Ernst Jinger.“
Nisu samo naučnici i umetnici bili zainteresovani za ovu supstancu. U SAD je na nju obratila pažnju novoosnovana obaveštajna služba CIA. I vojska je počela da istražuje načine na koje bi LSD-om i drugim psihoaktivnim drogama mogli da se onesposobe neprijateljski vojnici. Od tog istraživanja su kasnije odustali – dejstvo je bilo previše nepredvidljivo.
„Novi Keri Grant“
LSD je ostvario karijeru u medicini. Dobri rezultati su postignuti, recimo, u borbi protiv zavisnosti od alkohola. Počelo je i korišćenje te supstance u psihoterapiji. Kada je glumac Keri Grant 1959. godine posle serije terapijskih seansi počeo da hvali LSD, magazin „Look“ je objavio veliki izveštaj o „čudesnoj priči novog Kerija Granta“. LSD je stigao do mejnstrima.
Sa supstancom se eksperimentiše širom sveta. U stručnoj štampi izlazi oko 100 naučnih tekstova godišnje. U Nemačkoj je getingenški psihijatar Hanskarl Lojner 1960. otvorio „prvi nemački simpozijum za psihoterapiju sa LSD-om 25“.
U isto vreme, u SAD, pisac Ken Kesi kao asistent-negovatelj na psihijatrijsko odeljenje jedne bolnice u kalifornijskom Menlo Parku, dolazi u dodir sa LSD-om, u okviru tajnog programa CIA MK-Ultra. Kesi je vrlo cenio LSD i svoja iskustva pretočio u bestseler „Let iznad kukavičjeg gnezda“. Zahvaljujući uspehu knjige, postao je finansijski nezavistan, a sa prijateljima umetnicima je kod San Franciska osnovao komunu koja je redovno održavala hepeninge sa LSD-om.
CIA
Kesi je sa svojim prijateljima 1964. jednim starim školskim autobusom krenuo na putovanje po SAD. Oni su na putu organizovali hepeninge na kojima je deljen – tada još legalan – LSD. Tako je Kesi, kojeg je baš CIA dovela u dodir sa LSD-om, postao jedan od najvažnijih misionara psihodelične omladinske kulture u SAD.
Druga važna ličnost psihodeličnog pokreta je tada bio aktivan u Kembridžu na istočnoj obali SAD. Briljantni psiholog Timoti Liri je postao poznat 50-ih godina, između ostalog, kao autor jednog testa ličnosti na kojem se bazira i većina današnjih testova.
Nakon što mu je doživljaj sa psihoaktivnim psilocibinskim gljivama promenio život, on se posvetio istraživanju psihodeličnih droga. Liri je napravio formulu za odnos doze LSD-a i seta i setinga u kojem se izvodi eksperiment, formulu koju i danas koriste psihonauti (termin Ernsta Jingera). Istoričarka umetnosti Klaudija Miler-Ebeling u intervjuu za DW kaže: „Nije isto da li uzimam mikroskopski malu dozu ili mnogo veću dozu sa kojom više nisam socijalno kompatibilna. Velike je razlika i između predstave: odmah ću poludeti i završiti na psihijatriji i unutrašnje slike: to će mi pomoći, otvoriće mi se novi prostori i predstave.“ A što se tiče setinga kaže ona, velika je razlika između uzimanja LSD-a u toaletu železničke stanice ili u lepom okruženju sa lepom muzikom i osećanjem: ovde mi ne preti nikakva opasnost.“
Harvardski profesor i guru LSD-a
Harvardski profesor je postao guru droge, između ostalog i zbog svoje ekstravertne pojave. Miler-Ebeling kaže: „Za Lirija je velika tema bila mogućnost da slikama koje su nam se utisnule u detinjstvu i mladosti i koje upravljaju ponašanjem, nešto menjamo“. Ta vrsta samoodređenog reprogramiranja je ono što Liri želi da iskoristi u odvraćanju omladine od onoga što je u njegovim očima predstavljao stil života u SAD. Njegov program od šest reči: „Tune in, turn on, drop out“, postao je mantra hipi-generacije, a Liri je postao idol miliona ljudi.
Iskustva LSD-a su ostavila svoj pečat na kulturu, umetnost i pre svega muziku, pa i na čitavu generaciju jedne ere, svejedno, da li je neko uzimao drogu ili ne. No, sa popularizacijom droge, dolazilo je do sve češćih udesa – između ostalog zato što Lirijeva formula o dozi, setu i setingu često nije poštovana. Ton izveštavanja o LSD-u se promenio. Nekadašnja čudotvorna droga je u medijima postala ludačka droga. Predsednik SAD Lindon Džonson je 1965. zabranio a Sandoz je obustavio proizvodnju. LSD je prešao u podzemlje. Liri je u SAD proglašen za državnog neprijatelja broj 1. Zbog male količine marihuane je uhapšen i godine je proveo u zatvoru.
Kraj i novi početak
Sa zabranom je i legitimno istraživanje prekinuto. I to na više decenija. Bavljenje psihodeličnim supstancama je počelo da važi kao nešto što je pogubno za ugled i karijeru. Tek početkom 2000-ih, situacija je ponovo počela da se menja. Dopuštena je izrada prvih studija na određenim pacijentima kojima nikakve druge terapije nisu mogle da pomognu. A njihovi rezultati su ohrabrujući.
Istraživač droga Henrik Jungaberle kaže da na Berlinsom univerzitetu sada ima više radnih grupa koje će u narednih godinu i po dana podneti zahtev za istraživanje terapijske primene halucinogena. Izgleda da psihodelične supstance obećavaju poboljšanja na planu terapije depresije.
U poređenju sa prvom fazom naučnih istraživanja pre 50 ili 60 godina, u današnje vreme je nešto bitno drukčije: sada tehnička sredstva omogućavaju da se dobije slika struktura i procesa u mozgu. „Sada može da se pokaže“, kaže Jungaberle, „da te supstance imaju slično dejstvo kao i supstance koje proizvodi ljudsko telo. To je za neke naučnike vrlo umirujuće. Oni sada tako reći imaju materijalni, biološki, supstrat za svesne procese.
„LSD-moje problematično čedo“, naslov je koji je Albert Hofman 1979. dao svojoj autobiografiji. Do svoje smrti u 102. godini nikada nije izgubio nadu da bi problematično čedo jednog dana moglo da postane vunderkind.