Majka Turska kao majka Rusija
11. oktobar 2017.
Neki se kunu u Ljajića, neki u Ugljanina, trećima je najdraži Zukorlić. Neki su apolitični i misle da su svi oni isti, da u politici ionako nema čestitog čoveka. Neki klanjaju u džamijama Islamske zajednice u Srbiji, drugi u onim Islamske zajednice Srbije. Ali da ipak tako podeljeni mogu da imaju široki konsenzus o nekoj temi sandžački Bošnjaci pokazali avgusta prošle godine na skupu „podrške Turskoj“ i „volji njenog naroda“. Došle su hiljade ljudi. Bio je to povod mnogim Srbima da ponovo upru prstom u Bošnjake kao nekakav strani element, kao nekakvu homogenu grupu odanu Turskoj umesto državi u kojoj žive.
U Novom Pazaru odbacuju takve kritike. „Sandžački Bošnjaci sebe vide kao kapiju saradnje između Turske i Srbije, kao most koji će omogućiti ekonomske odnose u kojima vidimo korist i za nas, i za našu regiju“, objasnio je za DW Nazim Ličina, član Društva prijatelja Turske i jedan od organizatora tadašnjeg skupa.
Ipak neće biti da je Bošnjacima baš svejedno ko je predsednik Turske. U novopazarskoj čaršiji čućete mnogo hvalospeva Erdoganu koji je kao gradonačelnik oporavio Istanbul, sredio gradski prevoz, kao premijer doveo Tursku među deset najjačih ekonomija sveta. Ali i zato što je zaustavio sekularizaciju Turske i što tiho briše nasleđe Kemala Ataturka. I što se vraća islamu kao stubu države.
„Ne volim zaljubljenost u lidere, baš zbog toga što sam rastao u prostoru koji je imao obožavane lidere koji su bezgrešni“, kaže novopazarski muzičar Rifat Rifatović, koreditelj predstave „Beton mahala“ koja je uzburkala kulturnu scenu Srbije. „Mene ta vrsta bezgrešnosti užasava i nemam nikakvu vrstu zaljubljenosti u političare. Ali ta vrsta privrženosti i jasno pokazivanje ljubavi i podrške ima emotivnu i kulturološku osnovu“, objašnjava Rifatović.
Dokle zaljubljenost u lidere može da dovede odlično zna i Aida Ćorović, poznata aktivistkinja za ljudska prava, donedavno narodna poslanica. Ona je često bila na meti Muamera Zukorlića i medija pod njegovom kontrolom. Smatra da nijedan sandžački lider nije hteo da zaostane u demonstrativnoj podršci Turskoj i tako propusti da prikupi koji politički poen. „Kad hoćeš mnogo da srbuješ – daš podršku Rusiji, a kad mnogo hoćeš da bošnjakuješ – daš podršku Turskoj. To je za dnevno-političku upotrebu i nema veći efekat, osim toga da se pokaže lojalnost“, zaključuje ona u razgovoru za DW.
U potrazi za „velikim bratom“
Protivnici Erdoganove politike u Sandžaku se mogu izbrojati na prste, dok pristalica pokreta Fetulaha Gulena, koga je turski predsednik okrivio za pokušaj puča, nema uopšte ili ih je razvoj događaja gurnuo u mimikriju. Sandžaklije o hapšenjima i otpuštanjima više desetina hiljada građana Turske govore vrlo stidljivo. „Svaka brza pravda nosi elemente nepravde. Mora se studiozno prići tome. Verovatno će u svemu tome biti koraka koji nisu najmudriji, ali ja to ne doživljavam kao odmazdu ili osvetu. Ipak, pravda se mora sprovesti na način da ne bude nedozvoljenog nasilja“, priča Bekir Makić, lider Inicijative za ujedinjenje islamske zajednice.
Aida Ćorović pak smatra da je nedopustivo bilo kako pravdati odmazdu. To što mnogi u Sandžaku ipak nalaze opravdanja za Erdogana, ona smatra stanjem društva u tom regionu koje je, kaže, ojađeno, siromašno i zatvoreno. „To pokazuje da je nama svaki primitivizam i svaki nacionalizam bliži i to je poražavajuće – da nikakvo promišljanje ne stoji iza toga. Nemate mlade ljudi koji će reći: ne, zaista nema smisla da predsednik pobije pola zemlje zato što je neko hteo puč ili neku promenu.“
Blagonaklon odnos Sandžaklija prema Turskoj je rezultat je istorijskih, verskih, kulturoloških i rodbinskih veza, kažu naši sagovornici, ali i rezultat odnosa Srbije prema Sandžaku i Bošnjacima kao manjinskom narodu. Oni Vladu Srbije krive za nedostatak infrastrukture, investicija, ali i zbog toga što je za mnoge stvari centar i dalje u susednom Kraljevu, uprkos tome što bi shodno broju stanovnika to trebalo da bude Novi Pazar. Tom spisku Bošnjaci pridodaju i poratne traume, zbog čega u Turskoj traže zaštitnika.
„I Bošnjaci u Sandžaku i sva postjugoslovenska društva traže nekog velikog brata na kog mogu da se oslone i mene to neobično podseća na ono što srpska politika radi sa Rusijom", priča Aida Ćorović. „S obzirom na to da su izgubili državu, da nemaju matičnu državu niti bazu na koju mogu da se pozovu, oni u Turskoj traže neku vrstu samopomoći – evo, i mi imamo na koga da se oslonimo – što pri tom uopšte nije istina, ali pokazuje strah, nesigurnost i osećaj usamljenosti.“
Duge veze sa Turskom
Bošnjake za Tursku vezuje i velika dijaspora. Procenjuje se da u Turskoj živi i do pet miliona Bošnjaka, većinom poreklom iz Sandžaka. Novopazarci kažu da nema porodice u gradu koja nema rodbinu u Turskoj. Prvi talas iseljavanja Bošnjaka u Tursku nastupio je nakon aneksije Bosne i Hercegovine, jer su muslimani strahovali da više neće moći slobodno da ispovedaju veru. Taj je trend nastavljen i tokom Balkanskih ratova, ali najmasovniji talas iseljavanja bio pedesetih i šezdesetih godina.
Tada su, tvrdi profesor novopazarskog Pravnog fakulteta Senad Ganić, Bošnjaci svoju imovinu prodavali u bescenje i potpisivali dokument u kojem su garantovali da se neće vraćati. „U okviru Kraljevine Jugoslavije muslimani su imali dosta privilegija. Kralj je muslimanima dozvolio da uređuju svoje odnose u skladu sa šerijatskim pravom, da bi nakon dolaska komunista nastupio generalni otpor prema religiji. On je najviše pogodio muslimansku zajednicu, od načina na koji su se oni odevali, do toga da im je uskraćena mogućnost da svoje porodične, nasledno-pravne i bračne odnose, na koje su muslimani izuzetno senzitivni, uređuju prema pravilima šerijatskog prava“, objašnjava profesor Ganić.
Zanimljivo je, međutim, da upravo ta dijaspora ne gaji velike simpatije prema turskom predsedniku Redžepu Erdoganu. Profesor Ganić to objašnjava činjenicom da su Bošnjaci u Turskoj bili deo stare elite, koju je Erdogan smenio. „Sekularizacija za vreme Ataturka podrazumevala je i evropeizaciju turskog društva, a on je smatrao da će evropeizaciju najbolje sprovesti doseljavanjem naroda iz Evrope. Pri tom, Bošnjaci su tamo došli tamo sa velikom količinom bogatstva i novca, i to u Tursku koja je bila poprilično osiromašena. Bili su deo elite koja je držala sve poluge vlasti, obrazovala sve lekare, sudije, tužioce i profesore univerziteta, dok je unutrašnjost bila više privržena religiji. Onda se Erdogan pojavio kao neko ko se obraća toj unutrašnjosti obećanjima da će ispraviti nepravdu koja se čini tim zapuštenim delovima. Njega zapravo i bira ta unutrašnjost, konzervativni deo turskog društva, i tako je došlo do smene elita, a pošto su Bošnjaci deo stare elite, onda oni smatraju da Erdogan ugrožava njihove interese“, objašnjava Ganić.
EU ipak najviše plaća
Dijaspora je važna i kada je u pitanju ono od čega se živi. Pazarci su ubeđeni da turske investicije u Srbiju završavaju svugde osim kod njih, i da lokalna ekonomija opstaje baš jer dijaspora šalje novac. No kada se o donacijama radi, najšire ruke prema ovom gradu je Evropska unija. Tek na drugom mestu je Turska agencija za razvoj i koordinaciju (TIKA), osnovana pre pet godina. Preko tog fonda, u sandžačkim opštinama su renovirani domovi zdravlja i seoske škole, dok su u Novom Pazaru obnovljeni i mostovi nakon poplava, a trenutno se radi na renoviranju kompletnog ginekološkog odeljenja bolnice. Ukupna vrednost projekata iznosi blizu četiri miliona evra.
Pomoćnik gradonačelnika za međunarodnu saradnju Faruk Suljević saglasan je sa svojim sugrađanima u oceni da investicija u industriju nema. „Mi do sada nismo videli podršku Vlade Srbije u privlačenju investitora, i to ne samo investitora iz Turske. Mi ovde nemamo nijednu veliku nemačku niti italijansku kompaniju. I to je situacija sa celim ovim delom Srbije. Imamo problem nedostatka puteva, aerodroma, a turski privrednik traži gde je njemu najpovoljnije“, žalio se Suljević u ranijem razgovoru za DW.
Poslovna saradnja je tako, pričaju Pazarci, ostala na gotovo istom nivou kao i devedesetih, kada su zahvaljujući rodbinskim vezama mogli da kupe robu po nižim cenama i preprodaju je u Srbiji. Jedina je razlika u tome što je šverc s godinama smanjen, ali se poslovne veze i danas, kažu, svode na sitnu zanatsku proizvodnju i trgovinu, pa se roba iz Turske, repromaterijal i poluproizvodi uvoze preko firmi za potrebe pazarskih proizvođača džinsa i obuće. Veće turske fabrike odlaze u Vranje, Leskovac i druge gradove u kojima investitori dobijaju povoljnije uslove.
Mit je da Sandžaklije imaju povlašćenu poziciju kada stiže turski kapital, smatra i mladi reditelj Rifat Rifatović. „Nema institucionalnih reakcija, već isključivo njuha za biznis – ko šta nudi, to i dobije. U Pazaru se to kaže hatar je hatar, ali cir za pare.“ Ili, što bi rekli u drugim delovima Srbije, možda jesmo braća, ali nam kese nisu sestre.