Majstori iz Srbije - Ima li još ko da ode?

Dragi Marković iz Smedereva je iskusni armirač još od 1977. U karijeri od skoro pola veka radio je često i u inostranstvu - u Rusiji, Ekvatorijalnoj Gvineji i Nemačkoj. I sada ima dosta ponuda za Nemačku, i rado bi otišao da je, kako kaže, makar malo mlađi.

„Ljudi uvek beže vani, više je para", kaže Dragi za DW. „U Nemačkoj imaš 15 evra po satu, a u Srbiji 5, možda 6 evra po satu. Tamo se radi bez žurbe i važan je isključivo kvalitet, dok se u Srbiji uvek žuri, pa ako je 2 dana rok za nešto, traže ti da ti završiš za jedan dan. Mnogo je stresnije raditi u Srbiji", objašnjava Dragi.

Radno vreme mu je od 7 do 17, sa dve pauze i plaćenim toplim obrokom. To je dnevno 50, odnosno 60 evra.

U Nemačkoj je imao isto radno vreme i tri puta više novca, obezbeđen smeštaj, a hranu je morao sam da kupi. Isplati se, kaže on. I puno mlađih od njega će sigurno otići, posebno sada kada Nemačka ima novo pravilo za Zapadni Balkan.

Srbija već ima veliki problem sa nedostatkom radnika

Od 01. juna prema ovom pravilu, radnici iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, sa Kosova, Severne Makedonije i Albanije mogu znatno lakše da odu na neodređeno vreme u Nemačku, i to do 50.000 njih godišnje, što je duplo više nego do sada. Postavlja se pitanje ko će ostati da radi u ovim zemljama.

Srbija već ima veliki problem sa nedostatkom radnika, i na gradilištima uveliko rade radnici iz Turske, Kine, Albanije, Indije i Pakistana. Radnicima iz tih zemalja 5 ili 6 evra u Srbiji sa plaćenim smeštajem i hranom možda ne zvuče loše.

Međutim, postavlja se pitanje koliko su dobri oni radnici koji ostaju u Srbiji. I kakve ćemo radnike imati ubuduće, s obzirom na prosečne godine onih koji su sada tu - jedan radnik na građevini u proseku ima 57 godina.

Uvoz radnika ne može da nadoknadi gubitak najboljeg kadra

Ekonomista prof. Boban Stojanović ne vidi ništa loše u samoj fluktuaciji radnika, ali kao veoma loše vidi to što će naša zemlja da izveze najkreativnije visokostručne kadrove i najbolje manje obrazovane ljude.

„Tu su jasni eksterni pozitivni efekti za zemlju koja dobija takve radnike", kaže prof. Stojanović.

„Na žalost po Srbiju i po zemlje u regionu, Zapadna Evropa prvenstveno, pa i Amerika i Velika Britanija prihvataju upravo takve radnike, šire kvote, liberalizuju dolazak i sa porodicom, i ostavljaju ovakve zemlje bez takvih kadrova. Šta će nadoknaditi taj gubitak kadrova? Da li taj uvoz? Najverovatnije ne, jer uvoz tog tipa radnika ipak je teško očekivati iz Pakistana ili iz Indije. To je problem za sve zemlje regiona, zemlje se prazne, i niska je stopa nataliteta i plus nam odlaze ljud. Taj proces može da se zaustavi samo stvaranjem uslova za ostanak", smatra naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, i dosadašnji odlazak kadrova iz Srbije pokazao je da veća plata nije jedini kriterijum zbog kojeg odlaze.

„Mladi ljudi odlaze upravo zbog neefikasnih institucija, zbog obrazovanja koje ima mnogo manjkavosti, zbog zdravstva koje nije u mnogim sferama ni rešeno, i jednostavno vide rešenje u drugoj zemlji koja je organizovana više, u kojoj je društveno blagostanje veće, pa i njihove plate veće. To je ono što oni vide, mogućnost perspektive za sebe i svoju decu. ", kaže prof. Boban Stojanović.

U Srbiji se niko ne bavi odlaskom radne snage

Kako ide procedura odlaska radnika, i koji radnici su najpotrebniji Nemačkoj iz zemalja Zapadnog Balkana nismo uspeli da saznamo ni u nemačko – srpskoj privrednoj komori, niti u Regionalnoj privrednoj komori Srbije jer kako kažu, ne bave se temom migracije radne snage. U Ambasadi Savezne Republike Nemačke u Srbiji su obećali odgovore, ali do zaključenja ovog teksta, odgovori nisu stigli.

Ima li još ko da ode na rad na neodređeno u Nemačku iz Srbije, BiH, Crne Gore ili Severne Makedonije, pribojavaju se sagovornici DW. Međutim, ima i onih koji ne dele taj strah.

„Kad radnici odu u penziju, idem i ja"

Ljubiša Ristić je investitor i izvođač radova i u svojoj firmi ima radnike koji su sa njim još od 1994. a dvojica su, kako kaže, iz njegove firme otišla u penziju. Zadržava ih dobrom platom, fer odnosima u firmi i sigurnom zaštitom na radu.

„Oni su zadovoljni platom, plata je dva puta mesečno, 15. i 30 u mesecu, i za sve ove godine nikada nisam kasnio sa platom. I ja zaista nisam imao problem sa radnicima. A istina je da radnika nema. Najviše zato što nema mladih radnika. Niko od mladih neće na građevinu, niko neće „na mešalicu i lopatu", svi maštaju o nečemu durgom i zbog toga dolazi do manjka radne snage, barem u građevini", smatra Ristić dodajući da su njegovi radnici u četrdesetim i pedesetim godinama.

Šta će biti kad i oni odu u penziju, i kolika je to plata koja zadovoljava građevinskog radnika?

Ljubiša Ristić kaže da će i on tada ići u penziju, a o platama radnika nije želeo da govori. Ipak, od majstora na drugim građevinskim objektima koji su želeli da ostanu anonimni saznajemo da je uobičajeno da majstori primaju novac na račun i „na ruke".

Svi majstori su penzioneri

Dragi Marković s početka priče ipak kaže da Srbiji fale majstori svih profila. Pozivajući se na svoje veliko iskustvo kaže da više nema ni dobrih majstora.

S obzirom da je do pre tri godine radio i na Beogradu na vodi, kaže da su i za taj veliki projekat problemi sa dobrim majstorima bili vrlo očigledni.

„Svi kažu da su majstori. Ili za moj posao, oni kažu da su armirači, ali oni ne znaju osnovne stvari u poslu, da gledaju u crteže, planove i projekte, da rade samostalno. Meni nije potreban inženjer koji mi kaže šta i kako treba da radim, ja pogledam u projektu koja je greda, koliko ide armature i sve radim samostalno, a tako treba, da budeš samostalan majstor", kaže Dragi.

Na to što nema novih mladih majstora, Dragi kaže: „Neće da budu tamo gde je promaja ili jako sunce. Na ovom gradilištu na kome sam sada ima njih troje, četvoro koji imaju oko 40 godina, a ovo ostalo, sve su, iskreno rečeno, penzioneri".