Mladićevo nasleđe
22. novembar 2017.Špigel onlajn u članku pod nazivom „Nijedna kazna nije dovoljno visoka", piše o Mladiću i strašnim iskustvima preživelih žrtava i ubijenih tokom rata u Bosni i Hercegovini. Članak počinje pričom o Amili, rođenoj na isti dan kada su milioni ljudi u BiH izašli na referendum o nezavisnosti. „S njenim rođenjem počeo je i napad preostalog dela Jugoslavije na Bosnu. Amila je umrla četiri meseca kasnije, a rat je završio tek nakon četiri godine."
„Čovek odgovoran za smrt Amile i još oko 100.000 ubistava, zove se Ratko Mladić. On do danas nije iskazao kajanje", navodi se u članku „Špigela" i nastavlja s nekoliko potresnih svedočanstava ljudi iz BiH: „'Pre genocida moj Prijedor je bio raj', priseća se pisac Suvad Čehić. 'Mi nismo znali ko pripada kojoj etničkoj grupi. Bio sam siguran da nam se ovako nešto u Bosni neće desiti.' Međutim, Radovan Karadžić je u to vreme predstavio svoj plan za formiranje 'Velike Srbije' i naredio sledeće: 'Nesrbi moraju da budu odvojeni od Srba. Deo Bosne mora da bude pripojen Srbiji.' Suvad Čehić je završio u logoru Trnopolje: 'Osećao sam se kao da sam statista u nekom filmu o Drugom svetskom ratu'."
„Čitavo selo Trnopolje postalo je koncentracioni logor za oko 23.000 ljudi. Logor je bio smešten u zgradi u kojoj je do tada bila osnovna škola. Nekadašnji prijatelji i komšije postali su čuvari u logoru. Suvad je kasnije izbegao sa porodicom u Berlin, gde je počeo da piše o ratu i genocidu, o bolu i nasilju koje je preživeo. O tome je napisao već osam knjiga."
Doprinos miru?
List Velt u članku pod nazivom „Nasleđe koljača sa Balkana" piše o Haškom sudu: „Tribunal bi ovom presudom trebalo da doprinese da se takvi zločini širom sveta više ne ponove. Kao i da doprinese dugoročnom miru u regionu. (…) I iako je dosta presuda bilo pravedno, nije bilo nijedne jedine koju bi predstavnici svih etničkih grupa na Balkanu smatrali pravednom. Ratni zločinci se u svojim nekadašnjim zemljama slave kao heroji. (…) A to što je na Balkanu mir, ne znači da taj region nije i dalje bure baruta. Ono još nije eksplodiralo samo zbog toga što se svi nadaju da će jednog dana ući u Evropsku uniju."
List Zidojče cajtung u članku pod naslovom „Koljač" piše: „Kada se nakon dugog skrivanja pojavio u Hagu, on nije iskazao ni kajanje, niti spremnost za saradnju. Omalovažavao je sud nazivajući ga 'satanskim' i 'kreacijom NATO'. Svoj proces pred sudom predstavljao je kao 'poslednju bitku'. Bilo je tu i par bizarnih situacija – jednom se u sudnici pojavio sa šubarom, koju je nevoljno skinuo. Drugi put je zaboravio protezu u ćeliji, pa je zahtevao da se proces prekine dok mu je čuvari ne donesu. Odbrana je od početka igrala na kartu vremena, odnosno produženja sudskog procesa i tražila da se Mladić pošalje na lečenje u Srbiju ili Rusiju. (…) Mladić se godinama krio u Srbiji uz pomoć vojske, tajne službe i crkve. Kada su ga 26. maja 2011. godine pronašli u selu Lazarevo svoje progonitelje je pozdravio rečima: 'Čestitam, uhvatili se pravog'."
Priredila: Aida Salihbegović Softić