Ahenski sporazum je pre godinu dana bio neka vrsta ponovljenog zaklinjanja na prijateljstvo između Nemačke i Francuske, baš kao što se u potrošenom braku supružnici zaklinju u ljubav. U tom smislu je sporazum potpuno zakazao. Obe strane znaju da zajedno bolje mogu da prebrode teška vremena, ali jedna drugoj idu na živce. Kao da je netrpeljivost nadjačala poriv za očuvanjem zajedništva.
U stvari, bili su par iz snova
Emanuel Makron se od početka zaista trudio oko Angele Merkel. Bio je šarmantan, pleo je ukrasne girlande prijateljstva u svojim govorima. Udvarao se „dragoj Angeli“ i skoro da je čovek mogao da vidi suvoparnu Nemicu da se zarumenela u licu od toliko pažnje. Posle drvenog Olanda i nadobudnog Sarkozija, mladi francuski predsednik delovao je kao oličenje intelektualne briljantnosti i reformističkog žara – idealni partner za Nemce.
Angela Merkel je, s druge strane, izgledala kao greben sred evropskih uzburkanih voda: iskusna i nepokolebljiva, političarka bez straha i mane. Samo je ona bila u stanju da sa Putinom dogovori Minski protokol i da sprovede sankcije u Evropskoj uniji. Samo ona je mogla da zakoči revolucionarni žar Aleksisa Ciprasa i da zadrži Grčku u evrozoni. Činilo se da je nemačka kancelarka idealna, majčinski umirujuća partnerka za ambicioznog francuskog političara.
Ona ne radi ništa, on je hiperaktivan
Ipak, frustracija je narasla za najkraće vreme. Markon je ustanovio da Berlin naprosto ignoriše njegove reformske predloge za Evropsku uniju kao što su produbljivanje evrozone ili digitalni porez. U najboljem slučaju osnivane su radne grupe u kancelarinkinom sedištu. Francuska molba za vojnu pomoć u vojnoj intervenciji u Maliju je odbijena, veliki planovi oko saradnje u oblasti odbrane ostali su mrtvo slovo na papiru. Emanuel Makron je uočio da politička zvezda Angele Merkel prerano bledi i mislio je da je suočen sa vakumom političke moći u Berlinu.
Ona je doživljavala kao nametljivost i razmetljivost stalnu bujicu ideja i međunarodne ambicije Francuza, kao i njegov običaj da nediplomatski kaže to što misli – NATO je klinički mrtav, ne želi Makedoniju i Albaniju u Evropskoj uniji, Evropa mora da pokuša da se približi Putinu. Makronova politička hiperaktivnost je izazvala otpor Angele Merkel. Dosta joj je skupljanja srče i lepljenja šolja koje je on porazbijao, to je Angela Merkel navodno rekla Emanuelu Makronu na jednoj večeri. To ukazuje na prilično poremećen odnos.
Potrebna im je bračna terapija
Više se ne vredi baviti klišeom o francusko-nemačkom motoru koji je počeo da kašlje, a mora da održi Evropsku uniju u pokretu. Ovde se radi o većim stvarima: O našoj budućnosti na fonu dolazeće klimatske katastrofe, o mestu Evrope u svetu, o nužnosti sopstvene odbrane, o odnosima sa supersilama Kini i Sjedinjenim Državama.
I u svemu tome Nemačka i Francuska nisu na istoj liniji. Makron je ponekad manje, a nekad više u pravu sa svojim idejama, ali on daje važne misaone impulse. Berlin bi trebalo da u najmanju ruku ih sasluša i da se odredi prema tim idejama. Naprosto začepiti uši i ignorisati partnera, to je najgore što možete uraditi u nekoj vezi.
-pročitajte još: Kad mogu Nemci i Francuzi zašto ne može Balkan?
Sa druge strane, Makronu nedostaje razumevanje za nemački kompleksni federalizam u kojem ni kancelarka ne može da vlada kako joj volja. Nedostaje mu razumevanje i za drukčiju političku kulturu koja je usmerena ka sporazumnom rešavanju sukoba interesa i traženju kompromisa. Pariz mora da bude spreman na pokušaj da sa Berlinom umesto epohalnih skokova pravi male korake, na osnovu neke „mape puta“, da upotrebim rogobatni politički izraz.
Ukupno uzev, izgleda da je za obe strane nužna bračna terapija. Moraju da pokušaju da razumeju jedno drugo, da jedno drugom oproste greške i da razaznaju zajednički interes. Iz svega toga može, kao u stvarnom životu, nastati nova uzajamna naklonost, a u najboljem slučaju i prelepo prijateljstvo.
Jedna stvar je jasna: Geografija ne dozvoljava razvod ovih evropskih veličina. Najbolje bi bilo da konačno nauče kako da nađu zajednički jezik.