Rat je uvek samo ubijanje

Dojče vele: Gospođo Aleksijevič, da li je Nobelova nagrada i obaveza?

Svetlana Aleksijevič:To još ne znam, još se nisam uživela u to stanje. U svakom slučaju, slobodnog vremena nemam. To je veoma tužno jer ja sam samotnjak, neko ko voli da sedi za stolom i piše. Radije bih u tišini pisala i razmišljala. I ne mogu nikome više ništa da kažem, a da se to odmah ne objavi. Naravno da to nije prijatno.

Tokom Vašeg nastupa na festivalu književnosti u Kelnu, Lit.Cologne, odgovarajući na jedno pitanje, rekli ste: „Ponovo smo u Hladnom ratu“. Kao neko ko je mnogo pisao o ratu, da li Vi to osećate intenzivnije?

Ne. Osećam to kao neko ko tamo živi u svemu tome, jer Belorusija je sa Rusijom povezana kao ni jedna druga zemlja. Mislim da je to jedini preostali prostor koji je pod direktnim uticajem Rusije. Lukašenko je neke stvari uspeo da spreči, recimo razvoj divljeg kapitalizma. Mi imamo neku mešavinu između carstva i socijalizma, ali primećuje se da mržnja koja se skuplja u pokradenim i prevarenim ljudima, polako sebi traži izlaza. Primetila sam to još pre deset godina, kada sam pisala knjigu „Vreme second hand-a“ i puno putovala po Rusiji. Pitala sam se kuda vodi ta mržnja. Kada sam bila kod prijatelja u Moskvi i pričala o tome, oni su mi rekli da je demokratija proces koji se ne može zaustaviti, da je povratak na staro nerealan. Međutim, ispostavilo se da je to i te kako realno. Nagomilana mržnja spretno je usmeravana ka spolja. Došlo je do brze militarizacije svesti i usmeravanja protiv navodno spoljnog neprijatelja.

Smatrate dakle da je bes zbog unutrašnjopolitičkih problema, u ovom slučaju u Rusiji, preusmeren na imaginarnog spoljnog neprijatelja?

Naravno. To je neki oblik preusmeravanja ka spolja energija koje bi na unutrašnjem planu mogle nešto da raznesu. Toga je bilo oduvek, to nije izmislio Putin.

Mnogo se priča o Putinu i njegovoj autokratiji, ali ta autokratija ne nastaje u vukuumu, on je trenutno zaista veoma popularan. Kako objasniti taj fenomen u jednom prosvetljenom društvu?

Objavila sam članak pod naslovom „Kolektivni Putin“ u kojem pišem da se ne radi o Putinu. On je prosto akumulirao svesne i nesvesne želje društva koje se oseća poniženim, pokradenim i prevarenim. Tu se nakupilo energije. I mi, koji smo napravili Perestrojku, pitali smo se: dde su petro-dolari? Niko nije ni slutio da su otišli na vojsku. Rusija danas ima prilično jaku vojsku, potpuno drugačiju od one za vreme Jeljcina. Pitali smo se zašto narod ćuti. Kada sam počela puno do putujem po udaljenim delovima Rusije, na primer u Sibir, shvatila sam zašto ćuti. Narod nije shvatio šta se desilo, nije to tako očekivao. Ljudi nisu hteli kapitalizam, on nekako nije odgovarao ruskom mentalitetu. I kada je Putin izgovorio sve to – svuda oko nas su neprijatelji, moramo biti jaki, moraju da nas poštuju – svet je odjednom ponovo bio u redu. Ljudima je to poznato, takav život. I onda su se ponovo sjedinili i jednu veliku naciju.

Vi živite u Belorusiji. Vlasti Vas ne vole, pokušavaju da Vas ignorišu i spreče da se sastajete sa kolegama piscima. Zašto Ste ostali tamo?

Pa ja sam se tek vratila, posle 12 godina u inostranstvu. Svojevremeno, Lukašenko je tek bio došao na vlast, Vasil Bikau (beloruski pisac) i ja smo bili napustili zemlju. Misli smo da nećemo dugo biti odsutni, da će naš odlazak biti neka vrsta simbola. Od toga nije bilo ništa. Posle dužeg odsustva sam shvatila da se to neće skoro završiti. Ja sam književnica koja želi da živi u svojoj zemlji i koja mora da živi u svojoj zemlji, jer to što pišem sastoji se od atmosfere, od života koji me okružuje, od razgovora sa ljudima, često slučajnih, u prolazu, na ulici, u restoranu, u taksiju, na pijaci. Osim toga, tamo je moja unuka i imam čisto ljudsku potrebu da budem u njenoj blizini.

Ali, moram da priznam da sam se vratila pola godine pre nego što se Putin preobratio. Mislim na onaj trenutak kada je skinuo masku i otvoreno i jasno predstavio svoj program za Rusiju. To je za mnoge bilo poražavajuće. Tek tada smo shvatili da se to pripremalo 20 godina. Mi smo bili naivni, zaneseni, verujući da će demokratija doći tek tako, samo zbog toga što smo na ulicama uzvikivali: Sloboda! Sloboda!

Da li Vaša porodica o demokratiji i modernom životu misli kao Vi?

Ne bih rekla. Moj otac je do kraja ostao komunista, nije mogao da se odvoji od partijske knjižice. Smatrao je da je Staljin iskvario ideju. Moja majka je slično razmišljala, mada je i sa očeve i sa majčine strane bilo žrtava represije. Ranije, kada sam sa ocem razgovarala o vremenu kada su hapsili njegove prijatelje, pitala bih ga: „Kako si samo mogao?“ Danas mu ne bih postavljala takva idiotska pitanja. Kako mi to samo možemo, mi svi danas? Nošen tromim tokom života, svako nađe neki trik, neko opravdanje, mogućnost da sačuva delić svog dostojanstva. To je u ljudskoj prirodi. Totalitarizam s kojim se suočavamo u raznim oblicima, duboko je ukorenjen u život. Uzmimo na primer ljude u Belorusiji: oni su videli šta se događa na Majdanu u Ukrajini, videli su krvoproliće, zapaljene gume. Naravno da su se uplašili. Svi žele slobodu. Ali, svi žele da im ta lepota dođe tek tako, da se pojavi odnekuda, da padne s neba. Ali, to se ne događa.

Čime se trenutno bavite?

Previše sam iscrpljena da bih mogla da pišem o ratu. Ne mogu više da gledam to ljudsko ludilo. I ne mogu da shvatim, odakle nekome pravo da ubije drugo ljudsko biće. Jer, i pravedni i nepravedni rat je na kraju samo ubijanje. Mislim da bi u 21. veku trebalo da se borimo pomoću ideja. Trebalo bi da pregovaramo, a ne da ubijamo. Ali, mi i dalje ubijamo. To je varvarstvo. Trenutno razmišljam o dve knjige. Jedna je o ljubavi. Muškarci i žene pričaju o ljubavi, ali istovremeno, opet o tome – ko smo mi. Druga je o životu u starosti. Tehnološki napredak nam je podario još 20-30 godina života i niko ne zna šta sa njima. Ne možemo tek tako da nastavimo da egzistiramo, kao bio-sistem koji je vreme snažno obeležilo. Mora se nekako drugačije živeti, mora se naći smisao. Smisao života ne može biti samo u tome da se na svet donose deca, mada su nam to stalno tuvili u glavu. Mora da postoji i neki drugi, duhovni smisao života.