Spomenik patnji i hrabrosti

Svetlana Alekandrovna Aleksijevič rođena je 31. maja 1948. u mestu Stanislav, u tadašnjoj Ukrajinskoj sovjetskoj socijalističkoj republici. Njena majka je Ukrajinka, a otac beloruski vojnik, koji je, po završetku vojne službe, porodicu poveo u Belorusiju. Roditelji su tamo dobili učiteljski posao u jednom selu, gde je Svetlana Aleksijevič odrasla. Do 1972. studirala je novinarstvo na Beloruskom državnom univerzitetu, a potom je radila za lokalne novine, ali i kao učiteljica. Godine 1976. postala je dopisnica literarnog magazina „Neman“, pišući reportaže, eseje i kratke pripovetke. Razvila je književnu metodu koja dozvoljava veliko približavanje stvarnom životu, sažimajući pojedinačne glasove iz svakodnevnice u kolaž.

Po objavljivanju knjige „Rat nema žensko lice“, koju je autorka završila 1985. tematizujući sudbinu sovjetskih žena vojnika u Drugom svetskom ratu, sovjetska cenzura optužila ju je da je „ukaljala čast velikog Otadžbinskog rata“. Knjiga je objavljena tek posle početka „Perestrojke“. Beloruski režiser Viktar Dašuk je od 1980. do 1984, na osnovu 500 sati materijala koji je u intervjuima sa sovjetskim učesnicama rata snimila Svetlana Aleksijevič, snimio sedmodelni dokumentarni film pod nazivom „Rat nema žensko lice“, koji je na Lajpciškom festivalu dokumentarnog filma 1983. osvojio jednu od glavnih nagrada, a režiser je 1985. odlikovan Sovjetskom državnom nagradom.

Kritičarka Lukašenka

U isto vreme kada je objavljena najpre cenzurisana knjiga Svetlane Aleksijevič, izašla je i njena sledeća knjiga pod nazivom „Poslednji svedoci“ u kojoj tematizuje sudbinu sopstvene porodice u ratu. „Dečaci od cinka“ je sledeća knjiga, za koju je Svetlana Aleksijevič između 1989. i 1992. intervjuisala 500 sovjetskih veterana koji su se borili u Avganistanu, kao i majke palih vojnika, koje su iz Avganistana kućama transportovali u sanducima od cinka.

Mada je u Minsku više puta izvođena na sud zbog te knjige, nije osuđena. Usledile su knjige „Očaranost smrću“ i „Černobiljska molitva“ koja je osvedočila patnju ljudi pogođenih nuklearnom katastrofom u Černobilju 1986.

Svetlana Alekandrovna Aleksijevič je, kao kritičarka despotske vladavine predsednika Lukašenka u Belorusiji praćena, prisluškivana, zabranjivani su joj javni nastupi, ali se ona 2011. nakon dužeg boravka u Parizu, Stokholmu i Berlinu ipak vratila u Minsk. Pre Nobelove nagrade dobila je niz međunarodnih priznanja, između ostalog i Mirovnu nagradu nemačkih knjižara 2013. Te godine je izašla i njena knjiga „Vreme second hand-a“.

Interesantno je da je nemačka muzička grupa „Samsas Traum“ (Samsin san) još 2011. izdala album „Uputstvo za stanje smrti“ sa posvetom u kojoj se kaže da se album posvećuje između ostalog i Svetlani Aleksijevič, „čije su knjige o smrti mene vratile životu“.