Policijski čas za migrante u Bihaću
14. jun 2019.
Vlasti Unsko-sanskog kantona u okolini Bihaća u Bosni i Hercegovini donele su odluku o tzv. kućnom redu, kojim se pored ostalog ograničava kretanje migranata na javnim površinama od 22.00 do 6.00 časova. Ukoliko se u tom vremenu migranti koji su pre toga registrovani u nekom od prihvatnih centara zateknu na ulici, vraćaju se u krug centra u kojem su registrovani.
Nakon niza bezuspešnih apela upućenih državnim institucijama BiH da se pomogne Unsko-sanskom kantonu, uvođenje policijskog časa je, prema rečima portparola policije Ale Šiljdedića bilo jedino moguće rešenje kako bi se situacija bar malo normalizovala.
„Svaki dan imamo incidentne situacije, ali ništa nije alarmantno. Prijavljena su krivična dela za koje se sumnja da su u njima učestvovali migranti, ali nemamo masovnih narušavanja reda i mira“, kaže Šiljdedić.
Ali to vrlo lako može da se promeni. „Te mere su počele da daju rezultate, ali priliv novih migranata je svakodnevan, a kapaciteti za prihvat su smanjeni. Za sada su stvari pod kontrolom, ali videćemo do kada“, rekao je portparol MUP-a Unsko-sanskog kantona.
„Ne želimo da bude zatvorenici“
Kapacitet za prihvat je oko 3.200 ljudi, a trenutno oko pet hiljada migranata boravi na teritoriji kantona, što u prihvatnim centrima, što oko njih i u privatnom smještaju. Uz to, svaki dan pristiže 100 do 150 novih migranata.
Međutim, nakon odluke o uvođenju „kućnog reda“, dakle policijskog časa, veći deo migranata nego što je to uobičajeno krenuo je put granice s Hrvatskom, preko Plješevice. Oni sa kojim smo razgovarali kažu da, nakon te odluke, nemaju razloga za čekanje, s obzirom na to da im se ne dozvoljava slobodno kretanje po gradu, a u prihvatnim centrima su uslovi za život nemogući.
Pre nego što je krenuo na „game“, kako zovu put preko Plješevice ka Hrvatskoj, a nakon odluke kantonalnih vlasti o ograničenju kretanja, Tahir iz Pakistana bio je ispred prihvatnog centra „Bira“ u Bihaću.
„Ne dozvoljavaju nam da odemo do prodavnice, nema hrane. Ne dozvoljavaju nam da izađemo. Kao pod kaznom smo ovde.“
Tahir je pun gorčine i prema ponašanju službenika Međunarodne organizacije za migracije (IOM): „Oni dođu na kratko i žele da slikaju to kako nam jednom dnevno daju hranu. Žele da pokažu da su dobri. Mi ne želimo da budemo zatvorenici. Četrnaest puta sam prelazio hrvatsku granicu, izgubio sam sav novac. Ne znam šta dalje da radim.“
DW je tražio odobrenje IOM za ulazak u kampove, ali ga nije dobio, tako da nismo mogli da se uverimo u kakvom su stanju smeštajni kapaciteti. Sve više je glasina da novca za migrante ima, ali da se ne raspoređuje kako bi trebalo.
-pročitajte još: „Govorili su mi da sam lud“
Inače svi objekti u kojima borave migranti u Unsko-sanskom kantonu su pod zakupom, poput hotela „Sedra“ nadomak Cazina ili hale fabrike „Bira“. Novac za te zakupe stiže iz međunarodnih fondova, ali na terenu se šire brojne glasine o tome da se on neracionalno troši.
Zbog toga što su postojeći prihvatni centri prepunjeni, kantonalne vlasti donele su odluku da migrante izmeste u Vučjak, mesto desetak kilometara od Bihaća prema hrvatskoj granici. Takav plan usvojio je i Savet ministara BiH, a ministar bezbednosti Dragan Mektić potvrdio je za DW u telefonskom razgovoru da ne očekuje veće probleme prilikom realizacije tog projekta.
Novaca će biti, samo nemojte blizu EU
Međutim, radi se o bivšoj deponiji smeća gde postoji mogućnost isparavanja velike količine metana i ostalih štetnih materija. Na to su upozorili i predstavnici Evropske unije u BiH.
Jedan drugi argument protiv otvaranja migrantskog centra u Vučjaku formulisao je Lars-Gunar Vigemark, predstavnik EU u Bosni i Hercegovini: „Problem Vučjaka je što se nalazi na samoj granici s Hrvatskom, a samim tim i s EU. To će imati efekat magneta koji će samo da privlači migrante da tu borave, ne bi li prešli granicu. To je odgovornost BiH, ali i EU, rešenje moramo zajednički da tražimo“.
Neki u BiH to shvataju i kao upozorenje da bi zemlja mogla da ostane bez 13 miliona evra pomoći za smeštaj migranata, ukoliko se nastavi sa realizacijom projekta u Vučjaku.
Čini se da slobodan protok ljudi i njihovo prihvatanje za Evropsku uniju nije opcija, i ne izgleda da bi to u skorije vreme moglo da postane. Projekti koji se trenutno realizuju imaju za cilj da te ljude zaustave na granici sa EU. U međuvremenu, na tom poslu, u saradnji s hrvatskom policijom, deluje i Fronteks, Agencija za evropsku graničnu i obalsku stražu. U slučaju BiH granica je porozna čitavom svojom dužinom.
„Ne možemo više“
Ipak, u Unsko-sanskom kantonu neće odustati od Vučjaka kao lokacije za smeštaj migranata. Premijer kantona Mustafa Ružnić kaže da su radovi na terenu već počeli. „Dali smo podršku i poštujemo odluke Gradskog veća Bihaća. Nastavljamo u tom pravcu. I Ministarstvo bezbednosti BiH dalo je jednoglasnu podršku da Vučjak bude privremena prihvatna lokacija. Deo sredstava već je upućeno gradu“, kaže Ružnić.
I građani Bihaća slažu se s tom odlukom. Ogorčeni su što nadležni organi, prema njihovom mišljenju, već mesecima ne preduzimaju ništa kako bi se to pitanje trajno rešilo, s obzirom na to da je bezbednosna situacija narušena. „Ovo je katastrofa, mi ne znamo više šta da radimo. Možda je deportacija jedan od načina kako prevladati taj problem, iako znam da nije humano, ali ne možemo više, shvatite“, kaže Bajro Grozdanić iz Bihaća.
„Čovek ne može da ga istera iz svog dvorišta. Strašno. Ne mogu reći da je gore nego rat, ali je nemoguće živeti. Oni imaju svoje ratove između sebe i samo čujete – neko napao nožem nekoga ili slično. I šta imamo od toga ako se izmeste u Vučjak, opet će doći tu u grad. Ružno je reći, ali ovo je postalo neizdrživo. Ne vidim izlaz“, očajan je Grozdanić.
Izlaz ne vidi ni državna vlast koja se za sada „ne meša“ u čitav slučaj, već je sve prepustila kantonalnim vlastima. S te strane se, pak, sve češće spominje jedna nova opcija: stvaranje neke vrste obruča oko Unsko-sanskog kantona i zatvaranje kantonalnih granica, jer su prihvatni kapaciteti odavno prešli svaku granicu, a vlast nema načina da se sama bori s tim problemom. Ali kako bi taj „obruč“ mogao da izgleda, po kojoj zakonskoj osnovi bi on mogao da se uspostavi i kako bi se sve to operacionalizovalo – na ta pitanja za sada nema odgovora. Možda se ipak pre svega radi o izrazu nemoći i očaja.