Političari su krivi za glad

Jedna stvar upada u oči dok Ujedinjene nacije mole za pomoć glađu ugroženim ljudima u Džibutiju, Eritreji, Etiopiji, Keniji, Južnom Sudanu, Somaliji i Ugandi. To su upravo one zemlje čiji korumpirani i cinični političari uopšte ne drže do demokratije. Oni gaze ljudska prava, raspiruju etničke i verske sukobe kako bi ostali na vlasti.

Somalija? Ona odavno više nije država, na svetskom indeksu korupcije je na poslednjem mestu. Južni Sudan? Pliva u nalazištima sirove nafte, a umesto toga izvozi milion izbeglica zbog orgija etničkog nasilja u toj zemlji. Eritreja? Nekadašnja uzdanica je danas afrička Severna Koreja. Zemlja je hermetički zatvorena, na vlasti je klika koja profitira od krijumčarenja ljudi u Evropu.

Ali, ni jedna zemlja nije tako dobar primjer povezanosti lošeg upravljanja i gladi kao Etiopija. Ta strateški jako važna zemlja na rogu Afrike nije slučajno domovina kafe. Plavi Nil i dva kišna razdoblja u godini mogli bi toj zemlji, drugoj u Africi po broju stanovnika, doneti bogatu žetvu. Ali umesto toga od 1970. Etiopiju muče glad, hiljade izbeglica. Tamo su pobijene i zatvorene stotine opozicionara. Oko 85 miliona ljudi živi od poljoprivrede, a autoritarni režim zabranjuje posedovanje zemlje i seme deli samo članovima Partije, što je to siguran recept za začarani krug bede i gladi. To, međutim, ne sprečava nemačku vladu da i dalje daje velikodušnu pomoć Etiopiji.

Nema dileme da brojni spoljni faktori zaoštravaju problem s nedostatkom hrane, posebno na rogu Afrike. Klimatske promene i pretvaranje plodne zemlje u jalovinu dovodi do eskalacije sukoba oko resursa, pašnjaka i vode, do toga da stotine hiljada zemljoradnika i stočara napuštaju svoje posede i naseljavaju se u gradovima, što tamo dovodi do populacione eksplozije. Teror islamističkih grupa kao što je Al Šabab u Somaliji dovodi do toga da seljaci ne mogu da obrađuju svoju zemlju.

Ali, svi ti faktori bi mogli da se stave pod kontrolu – pogotovo uz koordiniranu pomoći spolja – kad bi postojali odgovorni političari. Ali, oni se trenutno u Africi mogu nabrojati na prste jedne ruke.

S tom gorkom istinom se mora konačno suočiti i nemačka vlada. Trenutno ministar za razvojnu pomoć Gerd Miler vrbuje za „Maršalov plan za Afriku", što je vrlo ambiciozan, ali neodređen program pomoći susednom kontinentu. Ali, razlika u odnosu na Maršalov plan je u tome što su primaoci pomoći 1948. odlučno hteli da ponovo stanu na svoje noge nakon razaranja Drugog svetskog rata.

Nemačka ideja za Afriku nije potpuno nova – da se investicijama stvore radna mesta i time mogućnosti za mlade Afrikance da ostanu u svojoj zemlji. A to pokazuje o čemu se radi. To je manje program obnove, a više program odbrane od migranata.

Ali, kad danas vlade sa severa, uključujući i nemačku, sklapaju sporne sporazume s afričkim zemljama poput Etiopije, Eritreje, Somalije i Sudana – koje eufemistično nazivaju „migracionim partnerstvima" – onda one indirektno podstiču sledeću katastrofu gladi. Jer, korumpirane vlade u Adis Abebi, Asmari i Mogadišuu će iz toga shvatiti da se korupcija i kršenje ljudskih prava isplate.

Kao i ranije, i ova humanitarna kriza će proći. Već je pokrenuta međunarodna mašinerija humanitarne pomoći koja je u bogatim zemljama praktično privredna grana za sebe. Uspostavljeni su centri za prihvat pothranjene dece, deli se keks bogat prehrambenim sastojcima. Ali, za nekoliko godina će sigurno doći nova katastrofa. Ljudima, stoci i zemlji ostaje sve manje vremena da se regenerišu između tih ciklusa.

Rašireno shvatanje da je glad u Africi posledica klimatskih promena – samo je mit. Za glad u Africi, posebno na njenom rogu, krivi su tamošnji političari i vladajuće elite. Na to mora da reaguje i svetska politika u godini u kojoj Grupi 20 najrazvijenijih predsedava upravo Nemačka.