Šok. Kolumbija se uplašila svoje hrabrosti. Protivnici mirovnog ugovora su na referendumu u nedelju pobedili tankom većinom. San o miru raspukao se kao mehur od sapunice. Pre samo nedelju dana su predsednik Kolumbije Huan Manuel Santos i predstavnici Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije (FARC) potpisali mirovni sporazum u prisustvu generalnog sekretara UN Bana Ki Muna. Pregovaralo se četiri godine, put do mira je ravnan do poslednjeg detalja na 297 stranica. Posle 52 godine građanskog rata trebalo je udariti temelje mira.
I šta sada? Hoće li predsednik Santos podneti ostavku? Da li će gerilci ponovo dohvatiti puške? Ili će ih udomiti narko-karteli? Nastavlja li se rat bez kraja i konca? Ili će se ponovo pregovarati?
Sigurno je samo da je minuciozno dogovoreni mirovni ugovor sada bezvredan. Ishod referenduma je bolan poraz za sve koji žude za mirom. To je šamar žrtvama, onima koji su bili spremni da oproste, borcima FARC koji su hteli da odlože oružje. „Ne" koje su mirovnom ugovoru rekli građani Kolumbije je tragedija. Osveta opet nadjačava praštanje, mržnja pobeđuje pomirenje, rat je jači od mira. Ceo svet je čekao na znak da nasilje i uništenje mogu prestati, da se borba za mir isplati.
Mir je u Kolumbiji bio na dohvat ruke: FARC je pristao da preda oružje kolumbijskoj armiji, svom poluvekovnom smrtnom neprijatelju. Gerilci su za tren odložili svoj san o komunističkoj revoluciji, predali se da bi se demokratski borili za svoj politički cilj. Pristali su da pomognu u razjašnjavanju ratnih zločina i zamolili svoje žrtve za oprost.
To nije bilo dovoljno protivnicima mirovnog ugovora okupljenim oko bivšeg predsednika Alvara Uribe. Oni žele da svi gerilci budu u okovima. Ne mogu da zamisle da ubuduće u poslaničkim klupama sede pored bivših pobunjenika. Nisu mogli da progutaju deo dogovora prema kojem su zatvorske kazne za pripadnike FARC predviđene samo ako ne priznaju ili prekasno priznaju svoja nedela.
A zapravo je nepodnošljiva argumentacija ovog tabora. Ne, Kolumbija ne bi izgubila borbu od FARC ako bi prihvatila mirovni ugovor. Ne, Kolumbija ne bi postala komunistička i socijalistička niti bi imovina velikih zemljoposednika bila nacionalizovana. Ne, ne bi svi bivši gerilci bili amnestirani, a njihove žrtve ostale bez satisfakcije.
Nepodnošljiva je činjenica da je većina kolumbijskih birača pala na ovo dizanje panike. Drugi oktobar će ući u istoriju kao jedan od najtužnijih dana Kolumbije. Ništa ne pomaže što predsednik Santos i FARC pokušavaju da ulepšaju stvari i ograniče štetu. Rat se nastavlja. Iza njega ostaju mrtvi i sve manje spremnih na mir.