Dve godine nakon stupanja Donalda Trampa na funkciju predsednika, više ne važe opravdanja kao što su: niko nije mogao da pretpostavi da će predsednik Tramp mnogo da priča, a malo da radi; niko nije mogao da pretpostavi da će Kongres koji kontrolišu republikanci i na čijem su čelu iskusni zakonodavci, voditi jedan novajlija u Beloj kući; niko nije mogao da pretpostavi da težina predsedničke funkcije i značaj američke administracije neće sprečiti Trampa da deluje impulsivno.
Sve ta opravdanja u korist Trampa bila su problematična još 2016. godine. A danas, nakon što je svet doživeo prve dve godine njegove vladavine, ona su potpuno neprihvatljiva. I to zato što je on tokom ove kampanje bio i otrovniji i zlobniji nego ikada pre. Takav razvoj događaja pre dve godine teško da je bio zamisliv.
Demagog i huškač na vlasti
Demagog i huškač na vlasti, koji se nedavno proglasio i nacionalistom, stalno je podsticao strah od latinoameričkih useljenika, od Afroamerikanaca, muslimana i drugih manjina. Medije je prozvao „neprijateljima naroda“, a za demokrate, koji se suprotstavljaju njegovoj politici, govorio je da su „neamerički“. Pri tome su njegove govore i izjave karakterisale laži, teorije zavere, poluistine. To je njegovo političko oružje koje koristi s ciljem da obezvredi istinu i činjenice.
Postupao je i impulsivno. U više navrata ne samo da je odbijao da jasno osudi desničarske ekstremiste u Šarlotsvilu, već je pokrenuo i brutalnu akciju protiv neregistrovanih imigranata i uradio sve što je u njegovoj moći da spreči različite grupe izbeglica, azilanata i migranata da uđu u zemlju. Doveo je u pitanje transatlantske odnose, isključio SAD iz ključnih međunarodnih sporazuma i prigrlio autokrate. Pa kako to da, uprkos svemu, Amerikanci i dalje ne okreću leđa Trampu i republikancima?
Duboko podeljena zemlja
Svako ko je poslednjih meseci putovao po toj zemlji i razgovarao sa Amerikancima, mogao je da oseti koliko su Sjedinjene Države duboko podeljena zemlja. Dok demokrate i tzv. „pokret otpora“ besne zbog Trampovog ponašanja, pristalice predsednika i Republikanska partija u istoj toj meri – pa čak i kada je to pogrešno – podržavaju predsednika i ljute se zbog toga što se demokrate s njim ne slažu.
Sve su to razlozi zbog kojih su rezultati izbora za Kongres takvi kakvi su. Demokrate su se domogle onog minimuma glasova koji im je bio potreban da vrate pod svoju kontrolu Predstavnički dom i tako obezbede jednu vrstu kontrole nad Trampom. Istovremeno, republikanci su ojačali svoju većinu u Senatu. To je inače uobičajeni scenario na izborima za Kongres.
Međutim, demokrate su izgubile trku na Floridi i u Teksasu, saveznim državama u kojima su očekivali da će njihovi kandidati da osvoje guvernerska mesta i da tako možda dođu do većine u Senatu. I uprkos tome što je Demokratska stranka došla do većine u Predstavničkom domu, izbori su samo potvrdili podelu.
Dobra vest za SAD i svet jeste to da će Tramp konačno morati da popusti kada je reč o nekim njegovim skandaloznim političkim potezima. Noćna mora i najgori mogući scenario, po kojem republikanci preuzimaju oba Doma američkog parlamenta, nije se dogodio. Odlična vest sa izbora jeste i to da je u Kongres izabran rekordan broj žena, među njima i prva pripadnica starosedelačkih naroda, kao i prva muslimanka. I jedna i druga članice su Demokratske stranke.
Loša vest za SAD i svet jeste to da je ovakav ishod izbora svojevrsni je signal da „trampizam“ postaje normalna stvar, što će sigurno pažljivo registrovati razni „mini-Trampovi“ širom zemljine kugle. Ishod ovih izbora na neki način još više boli od pobede Donalda Trampa pre dve godine zato što sada niko ne može da kaže da nije znao šta je to „trampizam“.