Postoji jedna mudra jevrejska izreka: „Želja za zaboravom produžava progonstvo, a tajna izbavljenja zove se sećanje.“ Nemački predsednik Rihard fon Vajceker upotrebio ju je u svom nezaboravnom govoru povodom 40. godišnjice kraja Drugog svetskog rata, u Bundestagu u Bonu 8. maja 1985.
Svako mora da se suoči sa sopstvenom prošlošću. Svako pojedinačno – i narodi takođe. Pre nekoliko dana to su nad grobovima u Verdunu demonstrirali savezna kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Fransoa Oland.
Ta rečenica, taj apel za iskrenim sećanjem, s pravom sme da se primeni i na pitanje odnosa prema sudbini i milion i po Jermena koji su pre sto godina u Osmanlijskom carstvu ubijeni, uništeni.
Bio je to genocid u kojem je od aprila 1915. stradalo nekoliko stotina hiljada ljudi, pretežno pravoslavnih hrišćana. Jermeni, Aramejci, Asirci, Pontski Grci. „Njihova sudbina je primer za istoriju masovnog uništavanja – etnička čišćenja, genocide generalno – koja su na tako stravičan način obeležila 20. vek“, stoji u predlogu rezolucije koji su u Bundestagu podneli demohrišćani (CDU/CSU) i socijaldemokrate (SPD).
Bundestag dakle, glasovima demohrišćana, SPD-a i Zelenih, govori o „genocidu“. I to je dobro. Nemački parlament odavno se bavi događajima iz 1915. i 1916. Usvajanje rezolucije bilo je odgođeno u aprilu prošle godine za ovaj četvrtak u junu (2.6), a pojam „genocid“ stoji u zvaničnom naslovu rezolucije.
„Neslavna nemačka istorija“
Pritom papir izričito (i jasnije nego pre) govori o nemačkoj ulozi. „Bundestag žali zbog neslavne uloge Nemačkog rajha (carstva, prim. ur), koji, kao glavni vojni saveznik Osmanlijskog carstva, uprkos nesumnjivim informacijama […] nije pokušao da zaustavi te zločine protiv čovečnosti“. Šta nam to pokazuje? Pokazuje nam da velike stvari u istoriji nisu samo pitanje godina i decenija. To nam na krvav način pokazuju i konflikti u Siriji i Iraku.
Još jedan detalj pokazuje da Bundestag uz pomoć sećanja želi da ostvari normalizaciju. Desetog oktobra 2009. Turska i Jermenija potpisale su protokole o uspostavljanju diplomatskih odnosa i otvaranju granica. Taj trenutak predstavljao je korak ka normalizaciji istorijski opterećenih odnosa. Ali protokoli nikada nisu ratificirani – ni sa jedne, ni sa druge strane. Bundestag zahteva njihovu ratifikaciju kako bi na temeljima tog konflikta sa dugom tradicijom moglo da nastane nešto novo.
Da, odluka Bundestaga dolazi u nezgodno spoljnopolitičko vreme. Tu je slučaj Bemerman, tu je dogovor EU-Turska oko izbeglica, tu je – kao detalj tog dogovora – i pitanje liberalizacije viznog režima za Turke koji putuju u Evropsku uniju.
Sećanje…
Ali za činjenicu da spoljnopolitički često nezgodno vreme, kriva je i turska strana. Pretnje, o kojima pričaju neki poslanici, ne funkcionišu ni ovde ni tamo. Ne radi se o krivici novorođenih, ali se radi o njihovoj odgovornosti – da se ne suoče samo sa junačkim epizodama istorije već da znaju i za mračna vremena. I da onda krenu prema onome: „Tajna izbavljenja zove se sećanje“. Sećanje oslobađa.
Dobro je da Bundestag na to podseća – i Nemce i Turke.
OVDE možete pročitati i mišljenje kolege Aleksandera Kudašefa koji je protiv donošenja rezolucije u Bundestagu.