Trampov jedini adut
Oko prošlog Božića svet je još bio u redu. Ukoliko bi akcenat odao moje nemačko poreklo, često bi Amerikanci, puni poštovanja, počeli da pričaju o Angeli Merkel. Na naslovnim stranama američkih novina Merkelova je slavljena kao glas razuma, lice ekonomskog napretka, pa još majka nemačke nacije, te garant stabilnosti i bezbednosti na čitavom evropskom kontinentu. Selfiji Angele Merkel sa sirijskim izbeglicama su i u SAD postali simbol nove, velikodušne Nemačke, dok je u pozadini odzvanjao aplauz Bavaraca koji su na železničkoj stanici u Minhenu srdačno dočekivali izbeglice.
Ali onda je došao doček Nove godine u Kelnu i stotine prijavljenih napada na žene, njihova tela i novčanike. Hvaljena kultura dobrodošlice postala je preteća izbeglička kriza. Pomračenje heroine Angele Merkel nastavilo se s političkim problemima u Nemačkoj i EU. Od njene samouverene parole „možemo mi to“ ostalo je iz perspektive Amerikanaca samo: „Plašimo se.“
S novom godinom je u Sjedinjenim Državama počela i unutarpartijska borba za kandidaturu na predsedničkim izborima. U njoj je Donald Tramp oslobodio predrasude i rasizam svih tabua.
Konačno se pojavio političar sa odgovorima koje razume običan svet. On zna kako je ta sjajna Amerika dospela u haos i to objašnjava ne vodeći računa o političkoj korektnosti, samo imenuje krivce i vadi prosta rešenja iz svog repertoara: za ekonomske teškoće krivi su pre svega Meksikanci i Kinezi, za ratove i terorizam – muslimani.
Donald Tramp je majstor da oseti raspoloženje i iskoristi ga za svoje političke pokolje. Zato je i bilo samo pitanje vremena kada će u kampanji početi da koristi to što su Nemačka i Evropa drastično promenile svoj odnos prema izbegličkoj krizi. Iz plitkih tviteraških zaseda Tramp je okrivio nemačku kancelarku i njenu izbegličku politiku za napade u Parizu. Svaki napad i svaka smrt u koju je umešan neki musliman u Nemačkoj za Trampa su krunski svedoci da je u pravu kada traži zidove.
Pa ipak, ne izgleda dobro po Donalda Trampa. Od kada je osvojio nominaciju Republikanaca kao da je izgubio čvrsto tle na kojem je do tada stajao. Ankete stalno beleže jačanje Hilari Klinton dok Trampu poznati saborci beže ispod zastave. I u njegovom izbornom timu sve puca po šavovima.
Trampova izborna strategija je sagrađena na temeljima širenja nesigurnosti umesto političkih koncepata. Njegova računica je istovremeno providna i uspešna: što se više narod plaši, to je veća čežnja za vladarom čvrste ruke koji će jednostavno počistiti probleme. Tu se dobro uklapa i dilema u kojoj je trenutno Angela Merkel. Tramp hladnokrvno poput kartaroškog doajena izbacuje na sto svog jedinog aduta, kartu straha, i proglašava svoju konkurentkinju Hilari Klinton američkom Angelom Merkel.
Nemačka kancelarka je za mnoge Amerikance postala simbol propalih nada. Žena za koju se verovalo da „može ona to“, ali koja će se izgleda saplesti na sopstvenu nesposobnost da lupi šakom o sto. Žena kojoj su mnogi dugo poklanjali poverenje, ali koja na kraju nije bila čvrsta kako bi zaštitila zemlju od onih drugih. Žena, dakle, koja dovodi teroriste u svoju zemlju. Čak petnaest godina posle 11. septembra je strah od novih napada Trampovo najmoćnije oružje.
Pri tome je poređenje Klintonove i Merkelove spretno jer njih dve već na prvi pogled – liče. Već je taj prvi pogled dovoljan da se primeti kako je Donald Tramp od njih sasvim drugačiji. U svom tumačenju, on je upravo onaj čovek čvrste ruke koji će zaštititi Ameriku od grešaka neke žene.