Šamar kancelarki, pa šta?

Hrišćansko-demokratska unija (CDU) pretrpela je gubitke u Baden-Virtembergu, Porajnju-Palatinatu i Saksoniji-Anhalt. Uprkos tome će Angela Merkel ostati kancelarka u dalekom Berlinu. Zadržaće i svoju fotelju kao šefica CDU. Za Juliju Klekner, mladu partijsku nadu iz Majnca, put do Berlina još je dalek, možda i neprelazan. Nakon svog skromnog izbornog rezultata u Porajnju ova političarka još će morati da se strpi pre nego što krene na veliku saveznu binu, ako uopšte sada više i ima takvih ambicija.

Bilo šta osim dramatičnog gubitka glasova za CDU bilo bi pravo čudo. U stanovništvu je prejaka skepsa prema izbegličkoj politici savezne vlade. Tu politiku ne oličava samo kancelarka, već i socijaldemokrate. U skladu s tim su socijaldemokrate – mlađi koalicioni partner u saveznoj vladi – drugi najveći gubitnik izbora. Sve što berlinska vlada po pitanju izbeglica radi ili ne radi odzvanja kroz svih 16 nemačkih pokrajina. Građani su na ovim izborima po prvi put mogli da kažu šta misle o toj politici. Bio je to reprezentativni test raspoloženja koji je doneo očekivane rezultate.

Tome se raduje samo jedna partija: Alternativa za Nemačku (AfD). Bez izbegličke krize AfD možda ne bi uspeo da preskoči ni cenzus, a sada ulazi s dvocifrenim rezultatima u sva tri pokrajinska parlamenta. Trijumf koji se ne može zahvaliti nekakvom ubedljivom programu ili ozbiljnom ljudstvu. Naprotiv, nema ni godinu dana da su se dva krila AfD javno zakrvila i rastala. Taj sukob su preživele stranačke galamdžije kojima kritika evropske monetarne politike nije mogla da zadovolji apetit. Smestili su se tako uz islamofobni pokret Pegida, koji je protestovao širom Nemačke.

Uspeh AfD bio je neizbežan i možda nije ni tako loš za demokratiju. Sada je na drugim strankama da ozbiljno shvate signal koji dolazi s ovih pokrajinskih izbora. To je zasluženi žuti karton zbog protivrečne izbegličke politike bez verodostojnosti. Među najveće kritičare Merkelove u sopstvenim redovima spadaju i lideri CDU u Porajnju i Baden-Virtembergu, Julija Klekner i Gido Volf. Sada su dobili svoje odgovore na ovom „referendumu“. Pri tome više nije ni važno iz kojih je razloga birač češće zaokruživao neku drugu partiju ili je odlučio da ostane kod kuće.

Bes i protest nisu baš najlepši motivi da se glasa za nekog, ali su legitimni. Uvek je bilo takozvanih protestnih glasača. Od toga uglavnom profitiraju partije desnog ili čak desnoekstremnog spektra. No nijedna od njih nije do sada uspela da se etablira u parlamentima – ni nekadašnji Republikanci ni Nacionaldemokratska partija ni hamburška senzacija kratkog trajanja zvana Partija pravne državne ofanzive. Na kraju o opstanku jedne partije na sceni odlučuje sadržina, a ona je i kod AfD tanka. Doduše, jednu grešku bi demohrišćani, socijaldemokrate, levičari, zeleni i liberali morali da izbegnu po svaku cenu: da se uzdaju u to što je partija ogorčenja AfD programski slaba.

Moto sada glasi da se treba uzdati u sopstvene snage i ubeđenja. Za parlamente u tri pokrajine to bi značilo da se što pre naprave koalicije sposobne da rade. Vremena su previše ozbiljna i komplikovana da bi se gubilo vreme na sitne partijske razmirice. Ako koalicione vlade budu vodile verodostojnu politiku – i to ne samo po pitanju izbeglica – to bi bio dokaz za vitalnost i fleksibilnost predstavničke demokratije. A onda bismo u septembru opušteno dočekali izbore u još dve pokrajine, Meklenburgu-Prednjoj Pomeraniji i Berlinu.