Evropa ne sme da postane tvrđava
Svi Evropljani poznaju nasleđe Srednjeg veka svuda na kontinentu: tvrđave, što je moguće više nedostižne, na visokim hridima ili opasane rovovima, gradovi sa debelim zidovima i uskim vratima. Naši preci želeli su da se zaštite od nametljivaca. Pretila im je opasnost da budu napadnuti i da im nešto bude oduzeto. Stražari su odlučivali ko može da uđe, a ko ne.
Danas evropske tvrđave više nemaju tu funkciju. Evropski gradovi odavno su prerasli stare zidine. Kroz taj proces oni su se promenili i istovremeno razvili. Nova i slobodna razmena sa onima koji ranije nisu smeli da uđu, te gradove je obogatila. Gradovi-tvrđave čiji zidovi nisu dignuti u vazduh, danas su beznačajni. Služe još samo kao turistička atrakcija – lepo ih je videti, ali to više nisu metropole koje cvetaju.
Evropa ne sme da izda samu sebe
I današnja Evropa nalazi se pred odlukom: hiljade izbeglica joj je pred vratima, a još više njih želi da dođe. Šta da se radi? Podići nove zidove i žičane ograde, kao što to sada radi Mađarska? Poslati na granice još više policije i vojske? Zaposliti još više službenika kako bi nasrtljivce brže proterali? Da li želimo da naše snage skoncentrišemo samo na to da se odbranimo?
Ili bi bolje bilo da energiju, novac i političku volju uložimo u donošenje mera koje će da omoguće uređen prijem, najbolju moguću integraciju i, na kraju, mogućnost da izbeglice dobiju državljanstva? Da li želimo da samo konzerviramo sadašnje stanje ili da gledamo unapred? Da li želimo da se okrenemo prošlosti ili budućnosti? To su pitanja pred kojima se danas nalaze i Nemačka i Evropa.
Uprkos svim krizama i razlikama unutar Evropske unije, ona za ljude van nje ostaje mesto prosperiteta, stabilnosti i vladavine prava – mesto na kojem se poštuju ljudska prava. Zbog toga EU i dalje ima magičnu privlačnu snagu – ne samo za ratne izbeglice sa Bliskog i Srednjeg istoka, već i za ljude iz Afrike i sa Zapadnog Balkana.
Ono što je još važnije jeste sledeće: sva ta dostignuća u Evropi danas su nešto što se podrazumeva. Ono što je počelo kao ekonomski projekat, odavno je postalo više od toga: nastala je zajednica koja ima čitav svoj sistem vrednosti. Zbog toga Evropa danas ne sme da se definiše kroz visinu svoje žičane ograde ili efikasnost policijskih službenika, već kroz svoju otvorenost, svoju toleranciju i svoju slobodu.
Evropa na raskrsnici
Evropa bi ograđivanjem izdala svoja osnovna načela i samoj sebi uskratila budućnost. Da, jeste, pridošlice će Evropu da promene – to je u prirodi stvari. Ipak, Evropa bi trebalo da odluči u kom pravcu će da se menja. I Evropa koja se ograđuje će se silom prilika menjati. Ako od „Evropske kuće“ nastane „Evropska tvrđava“, onda to neće imati posledice samo za one koji dolaze – već će i sami Evropljani postati zarobljenici sopstvenih strahova. Onaj ko danas izbeglicama onemogućava ulazak u tvrđavu, izlaže se opasnosti da sutra traži tuđince unutar same tvrđave. Brojni desničarski ekstremisti, šovinisti iz čitave Evrope, oni koji mrze strance, samo na to i čekaju.
Umesto toga, trebalo bi prihvatiti izazov koji sa sobom nosi veliki broj izbeglica. Trebalo bi u tome prepoznati potencijal za budućnost sopstvenog društva. Brojne inicijative u Nemačkoj koje nastaju direktno iz društvene baze, a bave se podrškom izbeglicama, pokazuju kako se to radi. U nemačkim opštinama danas nastaju brojne nove forme pomoći od strane komšija, a za pridošlice. Ozbiljna i iskrena politika prema migrantima u Nemačkoj i u Evropi bila bi ekvivalent toj pomoći na visokom nivou. To bi bilo dobro za useljenike i dobro za Evropu. Svi zajedno bi pri tom bili na dobitku.