Govor mržnje na Balkanu

Za većinu navijača večitog hrvatskog fudbalskog šampiona Dinama iz Zagrebam šef kluba Zdravko Mamić je najomraženija osoba. Posebno ga mrze zagrebački Bed blu bojsi koji ga optužuju da je „prisvojio“ klub da bi ga vodio kao porodičnu firmu i koristio kao privatnu mašinu za proizvodnju novca.

Ta mržnja i gnev izbijaju i iz brojnih grafita; vrlo su rasprostanjene poruke poput „Mamiću, majmune!“ ili „Mamiću, pederu!“ Kada je neko stvarno  van sebe od besa, onda napiše: „Mamiću, Cigane!“ A neki put ni to nije dovoljno; neki put su mržnja i gnev osećanje nemoći toliki da pokoji Bed blu boj mora da to sve izrazi superlativom koji glasi: „Mamiću, Srbine!“

Povratak u realnost

To samo po sebi nije ništa novo, kaže Cvijeta Senta, aktivistkinja Centra za mirovne studije iz Zagreba: seksističke, rasističke i nacionalističke psovke i uvrede odavno su deo svakodnevice u najmlađoj zemlji Evropske unije. Ranije su, doduše, takvi izrazi i uvredljiv jezik korišćeni više u privatnom prostoru.

„Ono što je novo poslednjih godina“, kaže Senta, „jeste način na koji se jezikom u javnosti služe političari i druge javne ličnosti. Tu je, kako izgleda, probijena jedna barijera“. Jezik kojim se obasipaju politički protivnici i oni koji drukčije misle je neobuzdan, huškački i diskreditujući, i to je, kako izgleda, postalo normalno, prenosi Senta.

Ovaj fenomen nije ograničen samo na Hrvatsku. Na čitavom Zapadnom Balkanu je diskriminatorski i uvredljivi jezik, koji je ionako već bio prisutan, prodro u sve oblasti javnog života. Tako je na fudbalskoj utakmici beogradskih rivala Partizana i Rada tamnoputi igrač Partizana Everton Luiz 90 minuta vređan, između ostalog i majmunskim urlicima i transparentima. Kada je utakmica završena, lice ovog 28-godišnjeg fudbalera je bilo obliveno suzama. Uvrede nikog nisu iznenadile: trener Partizana Marko Nikolić posle utakmice je rezignirano konstatovao: „Ovo je povratak u realnost srpskog fudbala“.

Evropski trend

Pogani jezik na javnim mestima, bio da je usmeren protiv seksualnih, bilo protiv etničkih, manjina, na Zapadnom Balkanu ima tradiciju, ali trenutno sve više uzima maha, kaže Johana Dajmel iz minhenskog Društva za jugoistočnu Evropu. „To ima veze sa činjenicom da i pored procesa približavanja Evropskoj uniji, zemlje Zapadnog Balkana još uvek nisu mnogo odmakle u sprovođenju principa pravne države i demokratije“, kaže ova ekspertkinja za Balkan. Ljudi su frustrirani zbog slabljenja perspektive pristupa EU, ekonomska situacija je često bezizlazna i nervoza u društvu je sve veća. Jedna od posledica: „U medijima se širi neobuzdani govor mržnje koji se ne sankcioniše“, kaže Dajmelova.

To se dobro uklapa u evropski trend, jer i u drugim zemljama EU, Francuskoj, Mađarskoj, Poljskoj ili Holandiji, skretanje udesno dovodi u pitanje liberalne demokratije, nacionalizam jača a sve su prisutniji slogani o navodno dekadentnom Zapadu. „I na Zapadnom Balkanu takva gledišta imaju sve više pristalica“.

Potcenjena snaga mržnje

Posebno je zabrinjavajući etnocentrični govor mržnje – otvoreno vređanje i psovanje etničkih manjina. On je na Balkanu ponovo sve prisutniji, jer, s jedne strane, ima povoljno tlo, a s druge, lako ga je zloupotrebiti u političke svrhe. A vratio se i ratnohuškački jezik za koji se činilo da je već prevaziđen: ponovo se govori o ratu i menjanju granica. To je veoma opasno, upozorava Dajmelova, i podseća da „rat ne počinje sam od sebe, već se on priprema, delimično i – jezikom“.

Za mirovnu aktivistkinju Cvijetu Sentu državne institucije snose veliku odgovornost za takav razvoj situacije. U zakonima su govor mržnje i zločin iz mržnje krivična dela koja bi trebalo krivično goniti, ali se to uglavnom ignoriše. „Zbog toga se napadnuti ljudi osećaju ugroženim i odbačenim. S druge strane, to podstiče i nasilje. Jer, ako nekoga nazivaju Srbinom ili Ciganinom, i proglasili ga nepoželjnom osobom, ne nedostaje mnogo pa da neko pokuša i da ukloni takvu osobu“, kaže Senta.

Pod površinom...

Civilno društvo ne želi da prihvati tu pojavu: brojne nevladine organizacije iz čitavog regiona se angažuju u borbi protiv zločina mržnje, razobličavaju slučajeve govora mržnje i prijavljuju ih vlastima. No, često baš takvi aktivisti bivaju maringalizovani ili su i sami na meti napada.

Aktivisti ljudskih prava dobijaju važnu podršku iz inostranstva, posebno iz Evropske unije. Slabljenje perspektive pristupa slabi i mogućnosti uticaja, kaže Cvijeta Senta: „Bez kontrole spolja, nestaje prinuda da se promeni ponašanje“. I tako često ispod maske kultivisanog ponašanja  izbija ružno lice seksizma i rasizma.