„Mi“ – predsednik Nemačke o svojoj zemlji u teškim vremenima

Prilično je neobično da aktuelni predsednik Nemačke piše knjigu. Frank-Valter Štajnmajer, koji je šef države nešto više od sedam godina, ipak je to učinio.

On navodi dva datuma koja su ga na to navela: 23. maja ove godine navršava se 75 godina od proglašenja Osnovnog zakona (nemačkog Ustava). A 9. novembra će se navršiti 35 godina od mirnog rušenja zida u Berlinu.

Dovoljno je razloga za svojevrsni bilans stanja, pogled unazad ali i unapred.

Štajnmajer je veoma zabrinut za Nemačku

Ali, oprezno rečeno, nemački predsednik je napisao knjigu jer se loše oseća zbog stanja u zemlji. Moglo bi se reći i da je veoma uznemiren - zbog širenja desničarskog populizma, zbog malodušnosti mnogih, zbog sumnji u demokratiju, zbog nerešenih pitanja kada se radi o migraciji, klimatskim promenama i socijalnoj državi.

Knjiga pod naslovom „Mi“ (Wir) opisuje Nemačku koja se menja, koju muči velika neisigurnost kao i nestanak mnogo toga što se dugo samo po sebi podrazumevalo.

Štajnmajer objašnjava: „Onaj ko nikada ne može da bude na miru, ko ne može da se oseća spokojno, nego stalno mora da očekuje neočekivano - kao što je pojava virusakoji parališe javni život, ili rat zbog kojeg preti da nestane gasa za grejanje tokom zime - taj onda gubi poverenje i u ono najosnovnije, što se podrazumevalo“.

Nije li predsednik graditelj mostova?

Savezni predsednik već duže vreme neumorno putuje po Nemačkoj, po malim mestima i sredinama i pokušava da razgovara sa ljudima - koji su sve ređe istog mišljenja. Zato dakle pokušaj potrage za onim što još povezuje, odnosno za onim - „mi“ u Nemačkoj.

Ali, Štajnmajeru se sada postavljaju dva pitanja:

Prvo: Da li je posao šefa države da zauzme tako eksplicitan stav o društvenim promenama i aktuelnim političkim kontroverzama, kao što on to čini u svojoj knjizi? Zar ne bi trebalo da pokuša da i ovde gradi mostove, mimo aktuelnih stvari i u svim društvenim klasama?

I drugo, kritičari pitaju: Da li je baš on taj koji treba da prodrma - kada govori o greškama u prošlosti, o prijatnom i nemoćnom osećaju zavisnosti od američke bezbednosti ili jeftinog ruskog gasa? Jer, kao dugogodišnji ministar spoljnih poslova itekako je saučestvovao u stvaranju tog lažnog osećaja sigurnosti u kojem je Nemačka dugo bila. Štajnmajer je bio glavni nemački diplomata od 2005. do 2009. i ponovo od 2013. do 2017. dakle i u vreme kada je Rusija okupirala Krim, kršeći time međunarodno pravo.

Na ovu drugu zamerku Štajnmajer verovatno bi odgovorio da se veliki deo nemačke politike držao dijaloga sa Moskvom sve do početka rata u Ukrajini, a ne samo on.

Ali, sada on piše: „Rat radikalizuje nepravedni režim u Moskvi, koji u svoju krivicu istorijskih razmera upliće delom fanatizovano, delom paralizovano rusko društvo.“ Zar nisu znaci toga bili očigledni vrlo rano? Posebno za njega, ministra spoljnih poslova?

Za multietičko i pluralno društvo

Većina ljudi u Nemačkoj sigurno će se složiti sa mnogim stavovima u njegovoj knjizi. Na primer, kada piše da nemačko društvo nikada nije bilo homogeno, da su uvek dolazili ljudi iz drugih zemalja i kultura. U Nemačku danas spadaju: „...oni koji su rođeni u našem političkom poretku, isto kao i oni koji su se u njega doselili, koji su se ovde odomaćili, koji su uzevši novo državaljsntvo postali Nemci“.

Ali, krajnja desnica kategorički odbacuje upravo takve izjave. O desničarskim populistima, on piše: „Neki od njih čak silom hoće da stvore takvu homogenost i oduzmu državljanstvo Nemcima koji im se ne uklapaju u sliku. Ali, većina građana se protivi takvim neustavnim fantazijama.“

Kritika kulture komunikacije

Ali, činjenica je i da nije malo onih koji više nisu deo „mi“ nemačkog predsednika: to su oni koji odbacuju demokratiju i imaju desničarske stavove, koji vode sopstvene dijaloge na sopstvenim digitalnim platformama.

Štajnmajer ovde prepoznaje jedan od centralnih problema, i piše: „Previše su se pomerile granice onoga što se sme reći ka onome što se ne sme reći. U političkom jeziku se ustalila sirovost koja se trijumfalno predstavlja kao neustrašivost. Paradoksalno je što istovremeno mnogi imaju osećaj da više ne mogu da izraze svoje mišljenje i da ih svaka otvorena reč čini sumnjivim“.

Protiv ove grupe Štajnmajer hoće da mobiliše veliku, tihu većinu društva. To je njegov cilj - ova većina treba da zadrži poverenje u vladajuću politiku: „Važno je shvatiti da nisu samo političari, kakvi god bili, krivi što je Nemačka u drugačijoj situaciji. Nijedan nemački političar ne može da naredi svetu da se ponovo okrene u našu korist“.

Uloga saveznog predsednika

Moć saveznog predsednika Nemačke je ograničena - on deluje rečju, stvaranjem jedinstva bez obzira na sve razlike. Svojom knjigom je Štajnmajer tu funkciju svog položaja iskoristio do krajnjih granica. Jedno je njegova briga za budućnost zemlje. Međutim, nedostaje iskrena procena Nemačke, koja je i dalje jedna od najbogatijih zemalja sveta, sa funkcionalnom socijalnom i pravnom državom. Kao i to - da se greške poput opisanih ne dešavaju samo ovde.

Povremeno se nameće utisak da bivši moćni političar socjaldemokrata teško podnosi to što u ovim turbulentnim vremenima ne može zaista da učestvuje u kreiranju politike. Ali njegov posao je upravo da bude uzdržan i čisto reprezentativni šef države, čak i kada je svet oko njega totalno poludeo.