Čerčil između ostanka i Bregzita

Železnička stanica Cirih-Enge. Skromni peroni i zgrada. Ovde Vinston Čerčil jednog septembarskog dana 1946 izlazi iz voza. Prijateljski nastrojeni Britanac na odmoru. Zapravo je došao u Švajcarsku s svojom ćerkom da se opusti, a ne da drži velike govorancije. Ali ispalo je drugačije. Na poziv Univerziteta u Cirihu ipak drži govor: „Želim da govorim o tragediji Evrope. […] U mnogim oblastima ogromne mase ljudskih bića, izmučene, gladne, morene brigom i očajne, sablasno zure u ruine svojih gradova i okućnica...“

Slučaj određuje istoriju. „Govor je napisao prethodne večeri, napravio je nekoliko beleški. Ali i to treba znati. Ako ste britanski političar, a ne znate da govorite, onda ste gotovi. To je do danas tako“, kaže Diter Rulof, profesor međunarodnih odnosa Univerziteta u Cirihu. Detalji mogu prerasti u oluju. Baš kao i govor iz Ciriha. Čerčilov govor o Evropi u kojem je rekao: Let Europe arise.

Veliki državnik

Put do zgrade Univerziteta gde je govorio pretvoren je u trijumfalni špalir. Ljudi odasvuda, radosni, aplaudiraju, slave svog heroja. Da, Čerčil je heroj. Borio se protiv nacističke Nemačke dok u Sjedinjenim Državama još nisu ni planirali da stupe u rat. Tražio je „krv, znoj i suze“ od sopstvenog naroda kako bi oslobodio druge narode. Kako bi oslobodio Evropu od nacističke pošasti. Kakav državnik!

Ali ovde, u Cirihu, samo godinu dana posle završetka rata, Čerčil daje nacrte svoje velike vizije. U auli na prvom spratu zgrade, gde staje jedva stotinak ljudi, Vinston Čerčil prvi put govori o ideji ujedinjene Evrope sa Francuskom i Nemačkom kao saveznicama.

„Ne možemo priuštiti da narednih godina sa sobom teglimo mržnju i osvetničke porive koji potiču iz frustracija prošlosti. Ako ćemo sačuvati Evropu od beskrajne bede i konačnog potonuća, onda u evropskoj porodici naroda mora postojati čin poverenja i čin zaborava zločina i ludačkih nedela iz prošlosti. […] Prvi korak u ponovnom dizanju evropske porodice naroda mora biti partnerstvo između Francuske i Nemačke“, rekao je Čerčil.

Ujedinjeni, ali bez Britanije

„To je u ono doba svakako bilo vizionarski“, kaže danas profesor Rulof. „Jer bilo je više nego dovoljno glasova u savezničkim zemljama koji su bili za to da se Nemačkoj ne dozvoli da podigne glavu.“ Ali Čerčil misli na budućnost. Misli pri tome i na sopstvenu zemlju. Jer i Britaniji najviše odgovara kontinent mira na kojem ljudi žive u blagostanju. Vizionar i realpolitičar – u Čerčilu su obojica prisutna u harmoniji. Samo jedno nije hteo – da Britanija bude deo budućih „Sjedinjenih Država Evrope“. To, smatrao je, nije neophodno.

„Tadašnja Velika Britanija, tadašnja imperija, nije sebe videla kao deo Evrope“, kaže Rulof. „Indija još nije bila samostalna, kao ni Pakistan. Nikome nije padalo na pamet da Britanija bude deo ujedinjene Evrope, onako kako ju je Čerčil zamišljao.“ London kao partner i podrška ujedinjenom kontinentu, ali ne kao njegov deo – to je bila ideja velikog državnika.

Pozitivno se zaboravlja

Sedamdeset godina kasnije studenti se sunčaju pred kampusom ciriškog Univerziteta. Većina ih zna za čuveni govor o Evropi. „U poslednje vreme sam baš na to mislila jer se pitanje ponovo postavlja u Evropi“, kaže jedna studentkinja. „Ovo let Europe arise se često zaboravlja u čitavoj raspravi za ili protiv evra i o drugim ekonomskim temama. Premalo se misli da je to bio početak tolikih godina mira u Evropi.“

„Na posletku je ipak ta saradnja Francuza i Nemaca nešto pozitivno, ona je kroz nekoliko stepenika razvoja vodila do današnjeg modela EU. I to iako danas ima više kritičara EU nego ikada pre“, kaže jedan mladić.

Profesor Diter Rulof više od 40 godina posmatra razvitak evropskog projekta i zaključuje: „Vizije su potrebne. I potrebno je strpljenje.“ Čerčil je imao i jedno i drugo. Nije poznato kako bi glasao u četvrtak.